Postoji jedno jezgro od kojeg mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća...ono nas večno privlači i svako od nas može osetiti njegove vrednosti. Nikada nisam uspeo da prodrem u tajnu tog jezgra, ali osećam da postoji; i kada god hoću da ga zamislim duhovno, onda je to svetlost. Kada želim da mu pridam kakav materijalni atribut, onda su to lepota i samilost.
Onaj koji nosi u sebi takvo osećanje, oseća se konstantno jak...apsolutno svaki rad mu čini radost, jer se oseća jednim tonom, u svopštoj harmoniji.
Upravo stoga, lično nikada ne bih mogao da verujem u neki neobičan i sveobuhvatan skriveni red. Ono što nas tera našim zaključcima, većma nije ništa drugo do dresura koju smo dobili osobinama koje nas krase od rođenja. Jedni mogu tvrditi jedno, drugi nešto drugo...sve je to od male važnosti. Važno je to, da čovek ne može da se odupre moći želje, bez koje bi život dao malo šarma razmišljanju, rezonovanju bića kakvo jesmo, pri otkrivanju ovih čudesnih manifestacija prirode.
Jedina potvrda da čovek nije sitan i da ne postoji ništa što on ne razume, jeste stvaralaštvo. Postoji taj uticaj, koji postaje svakim danom, čak i danas, kada mnogi misle da više nemamo kuda u tom pravcu, sve već i veći. Koji se sve više pokazuje na svim područjima ljudske delatnosti. Onaj uticaj, koji je najplodonosniji i najskromniji. Uticaj stvaralaca.
Srećan je dan kada stvaraoc oseti želju da postane naučnik, umetnik...pa što da ne menadžer...jer on je taj koji je sazdao sve te veličine čiji smo svedoci. Veličine, koje govore ne o tome kako smo počeli uništavati prirodu i kako postajemo njen sve manji i manji deo, već upravo suprotno, kako smo joj sve bliži. Ustvari, mi joj nikada nećemo biti ni bliži ni dalji. Upravo smo tu gde trebamo biti. Kao i svako drugo biće. Otud, životinje mogu da nam pozavide baš isto onoliko, koliko bismo i mi mogli njima. Ali dok od njih lično ne budem čuo da smo mi gori od njih, neću verovati u priču o tome da jesmo. Mi volimo prirodu iz jednog jednostavnog, veoma samoprožimajućeg razloga...zato što ona nema nikakvo mišljenje o nama. Ona je jedina silnica u šumi talasa, od koje ne dobijamo odgovor. I tu nam je lepo.
Stvaraoc je dakle, bio taj koji je bukvalno razbio ono malo, usko, školsko, pedantno, šablonsko učenje, koje od svakog ambicioznog studenta, pre ili kasnije stvori galijaša i onaj, koji je dozvolio razvijanje po sposobnostima i tako omogućio razvoj.
Svi oni koji se naslađuju vežbama kriticizma, mogu to nazvati deformacijama, degenerisanjem, čak degradacijom vrste. Ali svi oni silno greše. To je dobrodošlo stanje stvari, razumna podela rada, stvaranje najpovoljnijih uslova za napredak. Moramo shvatiti, da čovek, kao biće, nije ovde da bi se sladio lepotama okoline samo. On ima svoj, sasvim specifičan zadatak i taj zadatak, on bezuslovno izvršava svakoga dana.
Šetam se Franfurtom i okolinom. Ne mogu, a da se ne osamim u tim dugim šetnjama, kako bih pokrenuo misli u nekom sasvim drugačijem smeru od onoga na koji sam navikao. Analiziram, prirodno, ono što vidim. I tada, kada bi neko pomislio kako je taj grad surovo predvidiv, nakon nekog vremena, počinjem da ulazim u njegove tajne. Dolazim sa predrasudama, koje polako počinju da jenjavaju. Tada, u sred grada, vidim njive sa kukuruzom ili pšenicom. I zastajem, berem te plodove očima koliko je to god moguće ostavljenim mi slobodnim vremenom. Malo dalje, naziru se područja sa kojih se vide ogromne vetrenjače. I setim se, da sam ih video iz aviona dok sam stizao ovamo. Vidim takođe, sjaj hektara solarnih panela i automobile kojima se putuje bez fosilnih goriva. I shvatam, da je sve to, nastojanje da se sadržaj naših ideja kojima smo se prvenstveno bazirali na samo napredak, pretvori u koncept sadejstva prirode i čoveka. Što bolji i bolji sklad. Skoro savršeno.
I shvatam prirodno, da je svaki detalj te tehnologije, upravo deo prirode. Niti jedan komad modernog, nije donešen iz nekog nepoznatog sveta. Sve su to elementi koje već posedujemo. Naprosto ubrani negde, jednom i složeni u nešto čime se pomažemo.
Dakle tehnologija ne može biti bez duha. Ovo može pomisliti samo onaj, koji nikada nije pokušao da načini ništa svojim rukama. Mi uzimamo mobilne telefone zdravo za gotovo. Niko nije posmatrao inženjera koji pokušava da reši neki od problema, koji će poboljšati komunikaciju. Dosta njih, ubira znanje sa izvora, koji se nalazi samo u direktnom kontaktu sa prirodom.
To stvaralačko stanje je veoma teško i često bolno. Od same spoznaje, zaista može da se poludi. Jer ona je nepodnošljivo lepa. Otvara oči, a zatvara usta. I čovek je samo oruđe koje gradi. Stvarati, jeste naš osnovni posao. Sve ostalo je sekundarno.
I eto, dok sam pre neko veče sedeo nakon završenog posla ovde u Siemens-u sa kolegama iz raznih krajeva sveta, otvarali smo razne priče iz kojih se moglo zaključiti ponešto, mnogo toga o životu. I dotakošmo se našeg inženjerskog. Naravno, svako priča o svojim iskustvima. Većina tih ljudi, piše razne tekstve vezano za posao kojim se bavi. I sam sam pokušao da napišem nekoliko i uvideo koliko je truda potrebno za tako nešto. Onda saznah, da njih niko ne plaća za to. Kao odgovor dobijam da ih to jednostavno interesuje, ništa više. Aha! Tu smo! Zanimalo me je dublje ono što osećaju, pa se raspitivah dalje. Začudih se, što niko od njih nije uspeo da objasni postojanje volje koja ih je u tim trenucima "terala" na pisanje. Na analizu, na korak daje, na ostavljanje u nasleđe samo malog delića sebe i svog dela. Isto kao u umetnosti. Ali korak unazad gledano, to su osobe, najdirektnije povezane sa najdubljim slojevima prirode i spoznaja, daleko većim od onih koje će životinje ikada moći da sagledaju. Razmislimo malo, pa ćemo videti da je to istina. Svako je poseban na svoj način. Pa dakle, pomislih, sve ovo nije nastalo ni iz čega. Postoji trud koji je učinjen, i to ne nekoliko godina...stotine godina je bilo potrebno za tako nešto.
Čovek...da misli i suzbija prepreke, jeste njegov osnovni posao i najvažniji napor.
Mi smo u prošlosti više uništavali nego što smo proizvodili. Zemlja budućnosti, ličiće na savršeno harmoničan svet, ma koliko vama to bilo neverovatno da sagledate. Ne mislim ja ovde na brda tehnologije.
I mnogo toga, ukazuje da se tim putem već sada ide. Postoji još uvek disbalans, ali je doba naučne adolescencije prošlo. Ono obitava u manjim zemljama, u kojima ne da nema dovoljno uslova, već su ljudi suviše lenji da učine makar i mali korak napred. Ništa više. Možda kako kažu, sve "kreće iz porodice".
Ma koliko se mi trudili da sledimo veštaćke principe, prirodni će pobediti pre ili kasnije. Već sada, oni vojuju svoju pobedu.
S druge strane, naučni podaci su nešto o čemu se govori. Ne postoje globalne zavere više, niti planovi bez kojih se može. A postoji i razlog zašto je tako. Jednostavno - nema smisla! Svet postaje globalna svest. I ako mislite da je sve to loše, setite se sopstvenih priča o slobodi.
Većina i ne zna, koliko je puno toga postalo besmisleno u svetu.
Dakle, ništa se više ne koristi za zlo. Šta više, najveći napori da se neka ideja "ukrade, jesu upravo da se učini dobro. Onaj koji je krade, misli samo na sebe isprva, jer će on time najviše dobiti. I to je istina. A za uzvrat, daje ljudima nešto mnogo veće. Ovde je mnogo veća slava vrline umrlih, negoli slava njihovih blaga.
Naravno, sve ovo načinje pitanje zla kakvo poznajemo i odakle je njegovo poreklo. Niko ne govori o drugoj strani zla, koja upravo najviše čini za dobro. Priča o tome je veoma interesantna, ali nije predmet ove priče, iako je direktno sa njome povezana. Jer zlo je oduvek bilo i biće jedini, osnovni pokretač, jedini koji će pokretati u ispravnom smeru. Problem, jeste naše učenje o tome šta je taj izraz, ništa više; i govori mnogo o tome koliko smo učeni da razmišljamo pogrešno isprva, bez da smo to odabrali. Kada počnemo da odabiramo, to je već znak izvesne zrelosti.
Otud, ja bih mogao skromno reći da koristim svih 100% svog mozga. Jer ne vidim ko bi ikada mogao znati kako izgleda koristiti 5% ili 100%? Šta se to očekuje na tih 100%??
Nažalost po mnoge, ovde se ne postavlja pitanje o tome šta ja sećam da je ispravno, već šta znam.
Svakako se slažem sa svima oko iznošenja primera u vezi sa temom, rasprava o mogućnostima kako to funkcioniše, ali što se uloge čoveka u svemu tome tiče i naše budućnosti, žao mi je, nikada se nećemo složiti. A postoje i načini da se ovo i dokaže, samo što to može da se učini samo uživo.
Samo bih iskoristio još malo vašeg vremena. Pričali smo o tome kako smo mali o odnosu na prirodu. Voleo bih da znam šta misle oni recimo, koji su tek dobili dete. I ako ima takvih, koji kuckaju na forumu držeći svoje klinče koje vole najviše na svetu u naručju, da kažu šta misle o svetu, kao i to, šta očekuju od njega?
Izvinjavam se zbog oduženosti...imam vremena danas.
Mašem svima!
