Suštinska dopuna, kolega. Priča o prognostičkim modelima polako dobija svoj pravilan tok.
Elem, da se i ja malo nastavim.
Pošto smo razjasnili šta je prognostički model, te koje su to dve osnovne vrste modela (globalni i za ograničenu oblast), malo bih ubacio još neki detalj po kojima se ove dve vrste modela razlikuju.
Globalni model radi sa sfernim koordianatama. Modeli za ograničenu oblast ne rade nužno sa sfernim koordinatama, jer tada se akaju sa kalotom (odsečkom sfere) umesto sa ograničenom ravni. Uticaj geografske širine se jednako uzima u oba slučaja, jer je strogo definisan, te je razlika svedena na izbor koordinatnog sistema. Zaista, glupo bi bilo da se jednačine modela za ograničenu oblast rešavaju u kaloti, odsečku sfere, odnosno kaloti, već je mnogo lakše to raditi sa nekom ograničenom ravni koja ima svoja pravila.
Bolja rezolucija modela se odlikuje u svim dimenzijama: tri prostorne i jednoj vremenskoj. Te dimenzije moraju da budu usklađene. Što je bolja prostorna dimenzija (nekoliko kilometara, ili par desetina kilometara), to je bolja vremenska dimenzija (koraci od po sat vremena, umesto od po tri ili šest sati). Dimenziona analiza (koja se uči u prvim lekcijama Dinamičke meteorologije) određuje izbor tih dimenzija. Od izbora tih dimenzija zavisi koji se sve parametri mogu uzeti u obzir. Na primer, ako imamo model za recimo atmosfersku disperziju, gradijent pritiska nam uopšte nije potreban, jer je na tako maloj površini nad kojom radi skoro besmislen, smatrajući pritisak dovoljno izjednačenim da ga ne uzima u obzir po prostornim promenama. Ako se rade prognostički modeli, to je suštinski važan parametar, jer se suština priče vrti i oko raspodele pritiska po horizontali. Najzad, prostorna dimenzija je i vertikalna dimenzija, jer u skladu sa razmakom između tačaka mreže menja se i gustina slojema po kojima se vrši izračunavanje. Ti slojevi su gušći u prizemlju, a idući ka slobodnoj atmosferi se su razmaknutiji u protsoru. Razmak između tih slojeva se određuje vertikalnom koordinatom u modelu, koja nikako nije z-koordinata (metrički razmak), već p-koordinata (pritisak), sigma-koordinata ili eta-koordinata (po toj koordinati je čuveni model i dobio ime). Sigma i eta su koordinate koje se izračunavaju iz vrednosti ostalih fizički izmerivih parametara (što će studentarija da se zabavlja...)
U prognostički model ulazi krdo parametara, osim onih koje imate u merenjima (pritisak, temperatuira, vlaga, vetar). Tu je parametrizacija sunčevog zračenja veoma osnovna stvar, a ta parametrizacija koristi mnoge dodatne podatke (oblačnost po tipovima, stanje površine tla, oblik reljefa - nagnutost površina, tip pokrivenosti površina - land use itd). Naravno, govorim o složenijim modelima, jer jednostavniji modeli često to izbacuju iz parametrizacije tog tipa, pa za posledicu imamo više temperature za desetak stepeni zbog neuzimanja u obzir snežnog pokrivača (tako nešto se dešavalo WRFu, ali mislim da je to popravljeno). Često se ti dodatni parametri moraju procenjivati (snežni pokrivač, recimo), pa se priča 'vezuje u čvor' time što se određivanje tih parametara dobija kao izlaz iz ostalih parametara koji se tek moraju dobiti. U tom sllučaju, pristupa se iteracijama - ponavljanju ovog uzročno-posledično vezanog postupka dok se razlike između dve iteracije ne svedu na neku malenu vrednost koja se može tolerisati.
Miloš je pominjao početne i bočne granične uslove. Svako ko je rešavao parcijalne diferencijalne jednačine (glavni sastojak prognostičkih modela) zna šta su početni, a šta granični uslovi. Da pojasnim i ostalima: početni uslovi su zadati u nekom trenutku t, imaju oblik polja raspodele vrednosti elemenata koji se obrađuju, dok su granični uslovi termin vezan za modele sa ograničenom oblašću. Granični uslovi rešavaju deo jednačine na ivicama modela. Ukoliko se puste jednačine preko te granice, rizikujemo da model 'eksplodira', dobijajući za rezultate neke sumanute vrednosti apsolutno nerealne u atmosferi. Modeli za ograničenu oblast su nekada tako radili, a zatvaranje jednačina je išlo njihovim parametrisanjem, dok se danas zatvaranje vrši podacima iz odabranog globalnog modela.
Suptilne razlike između modela možemo naći prema načinu kako se orografija tretira. Dok neki modeli razmatraju orografiju kao kockice osnove rezolucije mreže, srednje visine tla (ne vrhova planina), neki modeli uzimaju visine iznad tačaka mreže modela, razapinjući četvorougaonu površinu tla kao parametrisanu vrednost sa sve poznatim nagibom (pravcem i veličinom). Ima još tih suptilnih razlika, ali ni ja ne znam sve. Pomenuću samo još veličinu do koje se ide sa iteracijom, odnosno do preciznosti izračunavanja izlaznih veličina, sa čime se ne može ići u nedogled, jer tada model dugo i predugo radi, a ne dobija se mnogo bolji ili drugačiji izlaz.
Suštinske razlike između modela jesu odabir jednačina koje model mora da rešava. Kako se te jednačine sve više usaglašavaju, a razlike su u parametrizaciji pojedinih veličina i njihovoj 'težini' u izračunavanju, tako se razlikuju i rezultati, odnosno čuveni izlazi iz modela. Za prvo vreme parametrisane vrednosti iamju veoma mali uticaj, dok kako vreme u modelu odmiče, parametrizacija počinje da nosi prevagu i to pametan korisnik rezultata mora stati. Kako bi umeo da prepozna tu tačku, koriste se ensembli. To su, da razbijemo famu, ništa drugo nego skup izlaza iz različitih modela. Dok ensemble ide suaglašeno, dotle je sve u redu, postoji 'koncenzus' u modelima. Kad ensemble počinje da širi svoju 'perjanicu' izlaza, tu se vide te razlike o kojima je malopre bilo reči. Na kraju prognostičkog perioda dobija se čitava gungula izukrštanih vrednosti koje se ponekad graniče sa besmislom, što je otprilike granica upotrebljivosti modela. Razvoj modela se upravo kreće ka kvalitetnijoj parametruzaciji različitih uticaja, jer se osnovni pokretači vremena uglavnom već poznaju (jednačine kretanja, faznih prelaza itd).
Najzeznutiji deo modeliranja jeste granični sloj atmosfere (prvih kilometar i po, dva, do tri). Granični sloj atmosfere je, da podsetim, sloj atmosfere u kojem se oseć dnevno pulsiranje atmosfere, uticaj tla. Ta visina se menja u zavisnosti od vremenskih prilika i kreće se od par stotina metara (u najužem smislu) u sloju prizemne inverzije, do čak 3 km, u danima sa najjačom konvekcijom. Granični sloj se često naziva i izmešani sloj (mixed layer), jer se u tom sloju neke (izračunate) veličine malo menjaju u odnosu na slobodnu atmosferu. Umesto da nam to olakša posao, to je najgori deo čitavog modeliranja atmosfere, jer se sve drastično komplikuje. Minimalna greška dovodi do katastrofalno velikih razlika u temperaturi ili vlagi, pravcu vetra... Granični sloj atmosfere je prebogat tim zamkama, koje se rešavaju teorijom sličnosti Monin-Obuhov i sličnim zajebancijama (studenti će to imati u Mikrometeorologiji). Zabava do bola!
Teško je prognostičkom modelu da se bavi i graničnim slojem jednako ozbiljno kao i slobodnom atmosferom (iznad graničnog sloja). U tome se često vidi i snaga nekog modela. Za granični sloj atmosfere mnogo bolji su modeli atmosferske disperzije i difuzije koji se koriste za proračunavanje zagađenosti vazduha. Opet, tako nešto je u klimatologiji glupo uzimati, pa se klimatski modeli time ne bave (ili bar ne bi trebalo da gube vreme na tome). Dakle, postoji više modela atmosfere, zavisno od namene. Nije samo prognostički model jedino što postoji, već je to model koji se koristi za prognozu vemena (i o njemu je ovde reč).
Eto, ja malo pustio tiradu. Izvinite na oduživanju. Nadam se da sam nešto razjansio.