Kao što znamo, Zemljina atmosfera je aktivni posrednik između nas kao posmatrača i nebeskih tela. Zemljina atmosfera je nehomogena. Njena gustina se sa visinom menja po eksponencijalnom zakonu. Tu su i lokalna odstupanja usled temperaturnih i drugih uticaja. Sve to znatno otežava posmatranje nebeskih tela.
Atmosferska refrakcija svetlosti izdiže sva tela od horizonta ka zenitu, zbog prelamanja ka normali pri ulasku svetlosti u gušće slojeve, iznad horizonta. Zbog toga Sunce vidimo čak i kada je stvarno ispod horizonta, dok njegov prividni kotur izgleda spljošten u blizini horizonta što je posledica diferencijalne refrakcije.
Atmosfersko rasejavanje svetlosti na molekulima se može izraziti Rejlijevom formulom, gde različiti intenziteti svetlosti pre ulaska u atmosferu i po dolasku u detektor, a iz koje se vidi da zračenje kraće talasne dužine trpi veće rasejanje. Time se i objašnjava plava boja neba.
Atmosferska apsorpcija elektromagnetnog zračenja je uzrok da imamo na raspolaganju za posmatranje samo optički i radio prozor, dok za posmatranje druge oblasti spektra instrumente treba izneti van Zemljine atmosfere. Tako tzv. kosmički teleskop na orbiti oko Zemlje obavlja posmatranja na čitavom nizu opsega talasnih dužina.
Treperenje zvezda potiče od nehomogenosti donjih slojeva atmosfere, usled čega zrak od tačkastog izvora stalno menja pravac kada prolazi kroz nemirnu atmosferu. Zbog pojavljivanja većih promena u refrakciji, jače trepere zvezde koje su bliže horizontu. Objekti ugaonih dimenzija većih od određene veličine retko trepere, pošto u naše oko dospeva veliki broj zraka čija se pomeranja međusobno kompenzuju. Zbog toga se ova pojava ne zapaža pri posmatranju planeta, Meseca, Sunca, osim kao sitne smetnje. Ferkvencija treperenja se lako utvrđuju fotografisanjem tragova zvezda pomoću nepokretnog teleskopa.
Tema: Uticaj Zemljine atmosfere na primanje zračenja nebeskih tela (Pročitano 12376 puta)