Evo jedne lepe pričice o sedmogodišnjem dečaku koji je prošle godine uspešno završio maraton od 33km.
Ветровито јутро 29.априла 2006, Поповица, , породица Тадић наравно на маратону .
Као права српска породица учествујемо разједињени односно подељени. Дуле стари маратонац(3 беби маратона и један приправнички од 17 км сада са 7 година и још увек у обданишту) са својим татом и братом од тетке Марком(13 г) има намеру да и поред многобројних одговарања учествује на Источном малом маратону од 33 км а најмлађи члан породице Мила са мамом и баком иде на Беби маратон по први пут, спремна да издржи све напоре и недаће које је могу сусрети на стази од 3.5 км.
Мушка прича:
Након уредног пријављивања, доручка, куповине батерија за ГПС(није се мислило на време), чека се старт.
Док Нис бесплатно дели фрушкогорску воду Јазак учесницима ја убеђујем сина (молим га) да ове године не трчи након старта ка Параговским ливадама као прошле године и објашњавам му да да смо тада имали среће што се нисмо негде скршили низ низбрдицу.
Старт се приближава а Дуле као „познати мали маратонац „(Сам господин Настасић – председник организационог одбора препознаје Дулета као особу која је прошле године помогла отворање маратона) и ове године отвара маратон пуштањем голубова.
Након силаска ка Параговским ливадама при чему је до изражаја дошла наша висока обућа(Марко је ишао у патикама) на успону ка Главици настају већ први проблеми или ти Дуле каже да не може више.Уз објашњавања правилног дисања које сам изгледа причао ветру успевамо да се успнемо до прве контолне станице Главице.Без задржавања(само малог јер је Марко ишао пречице па смо се загубили у гужви) крећемо даље уз велика Дулетова кукања како хоће да одустане али уз познате српске педагошке методе типа;оставићу те овде и сл као и договора да ће смети да инсталира и игра „Господаре прстенова „Најновији део, проблеми као да нестају те настављамо даље пуни елана.
На Столовима правимо кратку паузу и настављамо кроз шуму ка прелепим ливадама Селишта на којима се има утисак као да се налази негде на Златибору.Пролазимо поред Срушеног војног објекта на Диреку где је увек била тачка одмора и окрепљења, кроз четинарску шуму где је КТ3 па долином Карловачког потока стижемо на нови успон односно треба се попети на врх на којем се налази ПД“Стражилово“.На том успону Марко показује знаке изнемоглости односно неадекватне обуће а Дуле пролази без већих проблема.На врху је награда у виду сока од јабуке, Гуаране и Лава те пуњење батерија путем сендвича.
Оштри силазак па исто тако оштри успон нас доводи до Бранковог гроба те без задржавања настављамо даље уз стално Марково кукање да не зна како ће успети али да неће да одустане.Настављамо даље кроз шуму до Партизанског пута(Еугенов пут) па се спуштамо до порте манастира Гргетега(по народном предању остновао га је Змај Огњени Вук за свога ослепљеног оца Гргура) где чека чај.Припадници храбре Војске СЦГ (помало мрзовољни клинци) неуморно као и сваке године кувају и деле учесницима изузетно леп чај од нане.Док сам пио чај направљен у великим казанима нисам могао а да се не сетим пасуља који се већ тада крчкао у Врднику али на који ми учесници малог маратона никада неће стићи)
Након паузе од 20 минута која је послужила да се промену чарапе(Марко је и мало освежио стопала у оближњем потоку) кренуле смо ка следећој КТ(контролној тачки) а то је ТВ торањ.Узбрдица је велика јер из долине се треба попети на врх од 513м(толико је показао ГПС) али некако се успињемо и настављамо даље уз непрекидне Маркове молбе да негде направимо паузу.Уз обећање да стајемо одмах иза следеће кривине(ишли смо део главним путем) и повременог вучења обојице момака успевамо да прегурамо скоро до самог споменика где на клупици уз бришући ветар и погледе храбрих смрзнутих излетника који су управо завршавали свој роштиљ једемо сендвиче, бонжиту, кекс… те настављамо даље ка Венцу.
На самом Венцу на игралишту поред ресторана Венац прави се одмор од пар минута те наставља даље.Марко се више не жали на ноге јер има нову бољку а то је ојед(као у филму „Тито и ја“ а тако је и ходао)Пролазимо КТ Крљаљеве столице,Дуле и ја свраћамо на истоимене рушевине метереолошке станице те крећемо последњом деоницом ка Поповици односно циљу.Стаза је махом низбрдо што за уморне ноге пада теже од успона.Темпо нам је прилично спор тако да нас пуно људи обилази уз пут.Након једно 2 км а још 2.5 до циља Дуле долази до краја своје снаге те смо се до Поповице одгегали уз многобројна обилажења осталих учесника.
Излазак на Поповички асфалт и схватање да смо на циљу код Дулета је изазвало невиђену ерупцију одушевљења.
Пријавили смо се на циљу, ударили печате у књижице које се имају од раније и на питање да ли је био неко млађи од Дулета добили одговор да није нико.Из разлога што за најмалђе никаква награда није предвиђена добио је сендвич, бонбоне и маратонски плакат али и то је било довољно да измами победнички осмех на детету које још увек иде у обданиште.
Након пропуштеног једног аутобуса због ужасне гужве (страшно је да човек прихвата такве гужве и навикне се на њих као и на уредно никад бесплатне карте)успели смо да се угурамо у други те око 20 часова стигли кући.
Tema: Fruškogorski maraton 2007. (Pročitano 6442 puta)