Tema: Zanimljive teme i članci iz meteorologije

[Amaterko]

Sve zagrejanija budućnost

Ovo leto u Srbiji , kao i u drugim delovima sveta , sa temperaturama koje dostižu 40 stepeni , podgrejalo je pretpostavke da je reč o vanrednom zagrevanju Zemlje

Zagrevanje naše planete nije globalno već parcijalno , tvrdi Nedeljko Todorović , meteorolog Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije . Ono se događa na regionalnim nivoima i određenim geografskim širinama . Za to postoje dokazi : više temperature izmerene su samo na severu Kanade , Grenlandu , severu Rusije i Severnom polu . Idući ka ekvatoru , porast je zanemarljiv a u nekim regionima zabeležen je i trend pada temperature . To bi moglo da se nazove regionalnom prepraspodelom klimatskih mena . Porast temperatutre u poslednjih sto godina beleže velike gradske sredine , što je posledica uslova života u prenaseljenim sredinama . Kako onda objasniti ekstremne klimatske promene , učestale orkanske vetrove , tajfune koji razaraju pojedina područja , poplave i suše koje uzrokuju rasplamsavanje katastrofalnih požara ?

Nema statističkih podataka o povećanju broja pomenutih pojava , mada se stiče takav utisak jer su medijski izveštaji o njima poslednjih decenija zastupljeniji . Reč je , ipak , o posledicama uticaja Sunca na Zemlju , navodi Todorović . Solarne erupcije pokreću Sunčev vetar , mikročestice se šire po međuplanetarnom prostoru i prema Zemlji . U atmosferi dolazi do poremećaja elektromagnetskog polja što , u skladu sa određenim geografskim širinama i položajem u odnosu na Sunce , u pojedinim delovima sveta izaziva ekstremne poremećaje vremena , bilo da je reč o letnjim vrelinama , kišnim i sušnim nepogodama ili zimskom nevremenu sa snežnim vejavicama i periodima izuzetno niskih temperatura .

Ekstremne varijacije su kratkoročne a klima , kao prosečno stanje vremena za niz godina , menja se na daleko većim vremenskim skalama - navodi Todorović i dodaje da je u svetu veliki broj naučnika potvrdilo vezu Sunčeve aktivnosti i porasta temeprature na Zemlji . Čak su i takozvana mala ledena doba u 16. i 17. veku povezana sa minimalnim aktivnostima Sunca . U poslednjih par decenija dešava se suprotno - temperatura je neznatno povećana sa porastom Sunčeve radijacije .

Vreli gradovi
   

Predviđanja

Izvesno je da je atmosfera zagađena, da je životna sredina ugrožena, da je poslednjih decenija zabeležen porast temperature na globalnom nivou, mada nejednak u različititim regionima. Da li je čovekova aktivnost glavni uzrok tih promena i da li je moguće sprečiti nepovoljni klimatski scenario?
Godine 1988. organizovano je savetovanje o klimatskim promenama (IPCC), doneti su mnogi zaključci - na primer: Kjoto protokol - da bi se pratile promene i preporučile mere koje važe za države potpisnice o zaštiti atmosfere i ograničenju emisije gasova. U nizu tih mera, oktobra 2007. godine u Beogradu je, na Šestoj ministarskoj konferenciji „Životna sredina za Evropu“ izložena inicijativa da u našem glavnom gradu bude regionalni centar za jugoistočnu Evropu za praćenje klimatskih promena.
Inače, prema izveštaju IPCC iz februara 2007. godine čovekova aktivnost, pre svega emisija ugljen-dioksida i ostalih gasova, označena je kao glavni uzrok globalnog zagrevanja. Izložen je i scenario razvoja klime do kraja veka kojim se predviđa značajan porast temperature, otapanje leda u polarnim oblastima i planinskih glečera, porast nivoa mora i sve češće pojava ekstremnih vremenskih pojava kao što su visoke temperature, suše, obilne padavine i poplave, povećana ciklonska aktivnost...

Znatne klimatske promene pokrenule su različite hipoteze o uzrocima globalnog zagrevanja . Najveći broj ih objašnjava efektom staklene bašte . Todorovoć navodi da efekat staklene bašte nije dominantan faktor porasta temperature .

- U poslednjih sto godina temperatura u Beogradu povećala se za dva stepena . Ali , u njegovoj okolini , recimo u severnoj i centralnoj Srbiji taj porast je veoma blag , dok je u jugoistočnim predelima zabeležen trend pada temperature poslednjih decenija . Zaključak je da je porast temperatura zabeležen u velikim gradovima posledica urbanizacije : sve gušći saobraćaj , mnoštvo ložišta , mikrozagrevanje .

U Beogradu je uočljiv trend porasta zimskih temperatura - sve je ređa pojava hladnih a sve češća toplih zima , dok izrazito niske temperature izostaju . Izvan gradskih sredina tih promena skoro da nema .

Druga je stvar kada se govori o uočenim promenama klime . Za Todorovića to nisu globalne promene već varijacije i oscilacije . U narednim decenijama ne treba očekivati dolazak ekstremnih suša u Srbiju i zemlje jugoistočne Evrope . Do 2020. treba očekivati uobičajene vremenske i klimatske mene , što se može zaključiti na osnovu praćenja nivoa Sunčevog zračenja i dvestagodišnjeg merenja meteoroloških parametara . Na kraju smo jednog ciklusa Sunčeve aktivnosti ; u narednom periodu doći će do smirenja i uprosečavanje meteoroloških parametara pa bi svet trebalo da odahne od brojnih crnih prognoza .

Branka Jakšić

izvor: http://www.planeta.rs/30/16temp.htm

• Tweet

[Amaterko]

Pomračenje Meseca i klimatske promene

Poslednje pomračenje Meseca otkrilo je da Zemljina atmosfera sadrži sitnu vulkansku prašinu za koju neki naučnici veruju da bitno utiče na klimu Zemlje , jer intenzivno blokira dopiranje Sunčeve svetlosti do Meseca . Nešto svetlosti ipak prodre , lomeći zrake kroz Zemljinu atmosferu . Količina svetlosti varira , pretežno u zavisnosti od toga koliko prašine iz vulkanskih erupcija lebdi okolo na velikim visinama .

Ričard Kin , sa Kolorado univerziteta , SAD , smatra da se sva zatamnjenja Meseca tokom pomračenja mogu pripisati određenim vulkanima . Zajedno sa kolegama pratio je promene u potamnjenju Zemljine atmosfere . Veći deo svetlosti , odbijen česticama iz atmosfere , samo je privremeno preusmeren ali na kraju dopire do Zemljine površine tako da efekti atmosferske prašine mogu imati značajan uticaj na klimu .



Sateliti u Zemljinoj orbiti mogu meriti atmosfersku tminu , ali samo na malom delu atmosfere u određeno vreme . Na drugoj strani , pomračenje Meseca daje prosek na svim širinama .

Pošto više Sunčeve svetlosti dopire do površine , Zemlja bi trebalo da bude između 0,1 i 0,2° C toplija nego što je bila krajem 60- ih godina 20. veka . Kin je izračunao da je , tokom istog perioda , prosečna temperatura površine Zemlje porasla za oko 0,6° C .

Od sredine 20. veka globalnom zagrevanju najviše su doprineli ispuštanje gasova ugljen - dioksida i metana , koji stvaraju efekat staklene bašte u atmosferi , promene u Sunčevoj svetlosti i drugi brojni faktori . Dr Suzan Solomon , članica tima stručnjaka koji je dobio Nobelovu nagradu za otkriće faktora koji najviše doprinose oštećivanju ozonskog omotača , suprotstavlja se Kinovoj teoriji i smatra da nema značajnih pokazatelja tendencije zagrevanja poslednjih nekoliko decenija , već da se dešava upravo suprotno .

Količina prašine u stratosferi je veća i više blokira Sunčevu svetlost u proteklih 40 godina , nego 20 godina pre toga , tvrdi dr Solomon . Da je vulkanska prašina jedina uticala na klimu u poslednjih 60 godina , pokazala bi se neznatna tendencija ka rashlađivanju .

Kin potvrđuje da bi , u tom slučaju , zaista došlo do hlađenja a ne zagrevanja , ali naglašava da relativno dug period sa čistom atmosferom od 1995. godine može imati veliki uticaj na klimu , naročito ako dodatna Sunčeva svetlost , koja dopire do Zemljine površine , može da stvori jedva primetne , dugoročne efekte zagrevanja kroz zagrevanje voda okeana .

izvor: http://www.planeta.rs

 
       

[Amaterko]

Munje iz vedra neba

Pogrešno je mišljenje da je Bendžamin Frenklin rešio zagonetku munje kada je sproveo poznati eksperiment sa zmajem, 1752. godine. Iako je demonstrirao da je munja električni fenomen, naučnici i danas pokušavaju da rastumače kako oluje, praćene grmljavinom, stvaraju napon i kako se javljaju munje. Neki fizičari su pretpostavljali da munje imaju vezu sa kosmičkim talasima - česticama visokog napona koje bombarduju Zemlju iz svemira, izazivajući kaskade brzih elektrona u atmosferi.

Istraživači su nedavno otkrili nov put za proučavanje munja : ispitivanje x - zraka koji se emituju u vidu munja od oblaka ka zemlji. Merenje x - zraka koji nastaju od munja u prirodi i veštačkih, koje nastaju prilikom lansiranja raketa tokom oluja, pokazalo je da munja može stvoriti svoje nazubljene, provodne kanale oslobađanjem mlazeva super - brzih elektrona.

Munja liči na ogromnu varnicu. Na primer, dok prelazite preko tepiha, cipele troše elektrone a vi akumulirate električni napon koji proizvodi električno polje između vas i drugih predmeta u prostoriji. Za mala polja, vazduh je dobar izolator - elektroni se vezuju za atome kiseonika brže nego što ih oslobađa kolizija i električne struje nema u značajnoj količini. Međutim, kada se rukom približavate kvaki na vratima, električno polje se pojačava. Ako dostigne vrednost od tri miliona volti po metru, vazduh postaje provodnik i dolazi do pražnjenja - struja premošćuje prazninu.

Oluja praćena grmljavinom ima sličnosti sa primerom o tepihu. Unutar olujnih oblaka, ulogu cipela na tepihu ima meki grad, komadići snega koji padaju kroz kristale leda. Sudaranjem, ove čestice postaju naelektrisane. Pozitivan i negativan napon potom biva razdvojen strujanjem vazduha naviše i gravitacijom, proizvodeći električno polje. Međutim, problem je u tome što nijedno merenje do sada nije pokazalo da u oblacima postoji više od 200.000 volti po metru, što je premalo da se vazduh „ slomi “, kako biva kada dodirnemo kvaku.

Prvo moguće objašnjenje je da, unutar olujnih oblaka, zaista postoje jača električna polja, ali u relativno malim obimima, što ih čini teškim za merenje. Drugo objašnjenje dolazi od eksperimenata koji pokazuju da se električno polje, neophodno da se proizvede pražnjenje, značajno smanjuje kada su kapljice kiše ili čestice leda prisutne u olujnim oblacima.


 

Lavina elektrona sa visokom energijom

Naučnici nisu sigurni ni kako se munje prostiru kilometrima kroz vazduh. Taj proces počinje stvaranjem toplotnog kanala koji može jonizovati vazduh i prenositi naelektrisanje preko velikih razdaljina. Pokušaji da se načini model ovog procesa nisu uspeli, što je navelo istraživače da se upitaju : da li im je nešto važno promaklo ? Na primer, možda posmatranje munje kao potpuno konvencionalnog pražnjenja nije tačno ? Možda je u pitanju neko drugačije pražnjenje ?

Prilikom konvencionalnog pražnjenja, elektroni se pomeraju relativno sporo jer ih sputavaju sudari sa molekulima vazduha. Ali ako je brzina elektrona dovoljno velika, barem 6 miliona m / sec, ili oko 2% brzine svetlosti, sila koja usporava elektrone je slabi. Ukoliko jako električno polje ubrza neki od ovih superbrzih elektrona, može se dostići gotovo brzina svetlosti. Tada se stiče ogromna količina energije i stvara posebna vrsta električnog pražnjenja.

Prema teoriji iz 1992. godine, odbegli elektroni stvaraju elektrone koji imaju veću količinu energije prilikom sudara sa molekulima vazduha. Rezultat ovoga je lavina elektrona sa visokom energijom, koja raste vremenom i razdaljinom. Sve dok se ova lavina nalazi u predelu sa jakim električnim poljem, ona će rasti do unedogled, stvarajući „ odbegli proboj “. Prema ovoj hipotezi, neophodno električno polje je oko 150 000 volti po metru, što je u okviru vrednosti izmerenih unutar oluja.

Prilikom „ odbeglog proboja “, brzi elektroni jonizuju veliki broj molekula vazduha i proizvode x - zrake i gama zrake sa visokom energijom. Stoga je jedan od načina da se testira postojanje ove pojave potraga za x - zracima. Problem je što x - zraci ne putuju daleko kroz atmosferu i obično bivaju apsorbovani stotinak metara od svog izvora. Drugi problem je što su oluje veoma bučna sredina, u elektromagnetnom smislu. Munje emituju veliku količinu šumova u okviru radio - frekvencija. Detektovanje x - zraka podrazumeva snimanje malih električnih signala. Pokušaji merenja prilikom grmljavine su poput osluškivanja sagovornika u diskoteci. Zbog toga što je teško razlikovati stvarne električne signale od onih koji nastaju emisijama radio - frekvencija, mnogi početni rezultati nisu bili prihvaćeni.

Zaslepljeni instrumenti

Pre četvrt veka promećeni su x - zraci u olujama, ali njihov izvor nije otkriven. Činilo se da je zračenje bilo povezano sa pojačanim električnim poljima unutar oblaka. Zanimljivo je da je emitovanje x - zraka ponekad počinjalo pre nego što je munja primećena, a nestajalo kada se munja pojavila - možda zbog toga što je munja napravila kratak spoj u poljima neophodnim za nastajanje „ odbeglog proboja “.

Naučnici su 2001. otkrili direktnu vezu između x - zraka i munja. Prilikom posmatranja munja sa vrha planine, utvrdili su da sama munja proizvodi energetsko zračenje, a ne ogromna električna polja unutar olujnog oblaka. Ispostavilo se i da do ovih emisija dolazi tokom najranije faze sevanja. Naredne godine, grupa naučnika na Floridi počela je sistematsku potragu za x - zracima koji se javljaju prilikom sevanja. Oni su koristili osetljive detektore smeštene unutar teških aluminijumskih kutija koje odbijaju vlagu, svetlost i buku radio - frekvencija. Ovaj uređaj istovremeno meri električna i magnetna polja i optičke emisije povezane sa sevanjem.

Kada su proučili podatke dobijene na ovaj način, naučnici su otkrili da veštački izazvana munja proizvodi velike količine x - zraka gotovo svaki put. X - zraka je bilo toliko da su instrumenti često bivali zaslepljeni zračenjem. Potonji eksperimenti su pokazali da je početni stub naelektrisanja usmeren ka zemlji, onaj kojim započinje svaka munja, odgovoran za emisiju x - zraka.

Takođe, moguće je da određeni doprinos imaju i povratni udari. Energija x - zraka dostiže do 250 hiljada elektron - volti, što je dva puta više od x - zraka koji se koriste za snimanje u medicini. Takođe, emisija x - zraka nije neprekidna, već se dešava u vidu ubrzanih eksplozija koje se ponavljaju u svakom milionitom delu sekunde.

Posmatranje x - zraka iz munja ukazuje da je neki vid „ odbeglog proboja “ uključen u ubrzavanje elektrona do mere da je moguća ovakva radijacija. Međutim, ispostavilo se da se novi podaci ne slažu sa studijom iz 1992. godine. Prema novim rezultatima, x - zraci imaju mnogo nižu energiju od predviđene, a intenzitet eksplozija je mnogo veći. U stvari, novi rezultati nagoveštavaju da je električno polje koje proizvodi munja mnogo veće nego što se ranije verovalo. Kako munje stvaraju tako velika električna polja, ostaje tajna.

Proboj unutar olujnog oblaka

Kako nastaju munje ? Tokom proteklih nekoliko godina, istraživači su stvorili modele koji pokazuju kako kiša elektrona, koja nastaje udarima kosmičkih zraka, može stvoriti munju zajedno sa „ odbeglim probojem “. Zbog toga što kiša kosmičkih zraka podrazumeva milione energetskih čestica, električno pražnjenje izazvano na ovaj način je ogromno. Tako veliko pražnjenje bi moglo izazvati pojačavanje električnog polja na vrhu lavine zbog porasta u naelektrisanju na tom mestu. Na ovaj način se nakratko može pojačati električno polje do tačke kada može nastupiti konvencionalni električni proboj.

Dokaz postojanja „ odbeglog proboja “ pojavio se 2005. godine, kada su naučnici otkrili ogromnu količinu radijacije sa visokom energijom, u vidu gama zraka. Energija pojedinačnih fotona gama zraka iznosi više od 10 miliona elektron - volti, što je oko 40 puta više od energije x - zraka koja je prethodno zabeležena. Na osnovu merenja, zaključeno je da je izvor emisije verovatno nekoliko kilometara unutar olujnog oblaka. Naučnici nisu očekivali da na ovoj visini otkriju gama - zrake jer su smatrali da atmosfera apsorbuje takva zračenja, ali je intenzitet na izvoru bio toliko jak da su neki fotoni uspeli da dođu do zemlje. Otkriće nagoveštava da se „ odbegli proboj “ možda dogodio unutar olujnog oblaka, u procesu koji je povezan sa izazivanjem munje. Zapažanja su pokazala da je moguće proučavati ovaj fenomen na zemlji, što je eksperimentalno daleko jednostavnije od lansiranja detektora na letelicama ili balonima.

Korišćenje x - zraka u proučavanju munja još uvek je novitet i, svaki put kada se sprovede eksperiment, otkrije se nešto što ranije nije bilo poznato. Već je otkriveno da munje nisu obične varnice kakve se javljaju prilikom dodirivanja kvake. One podrazumevaju egzotičniji tip električnog pražnjenja, koji proizvodi odbegle elektrone i x - zrake. Zato što nam x - zraci dozvoljavaju da posmatramo munje na nov način, ovo istraživanje može pomoći da se reši zagonetka koju je načeo Bendžamin Frenklin, pre dva i po veka.

Mirko Jakovljević

izvor: http://www.planeta.rs

[Amaterko]

Akademik Fedor Mesinger, meteorolog
Svetac numeričke prognoze

Svetska meteorološka organizacija je 1976. izdala Mesinger-Arakavinu monografiju "Numeričko modeliranje atmosfere". Mesinger je njen prvi i stvarni autor.


Fedor Mesinger je briljantan student prve katedre za meteorologiju u Srbiji. Prvi doktor meteorologije u Srba. Prvi meteorolog akademik. Jedan od dvanaestorice svetaca numeričke prognoze, kaže Ljerka Opra, pisac još neobjavljenog "žitija" tvorca Eta modela.

Zanimljiva je Mesingerova biografija, a on nerado govori o sebi, radije to prepušta drugima. Fedor, za prijatelje i kolege Feđa, drugo je dete Zdenka i Mare (rođene Blidović) Mesinger iz Sida. Otac, sudija, rođen u Iloku (Mesingeri su poreklom iz Sudeta), bio je katolik, majka učiteljica, pravoslavne vere.

Ime duguje majčinoj ljubavi prema velikom ruskom piscu Fiodoru Dostojevskom i, za razliku od starijeg brata, kršten je u pravoslavnoj crkvi. Fedorov deda po majci Dušan je bio sveštenik, a sestra njegove bake Sofije (rođene Pivnički) majka Petra Konjevića. Deda po ocu Viktor je bio oženjen Adelom Siber, plemićke krvi. Fedor je gimnaziju završio u Novom Sadu, a ne u Sremskoj Mitrovici, gde je ugledao svet (l 933), jer je mislio da školu treba da pohađa u velikom gradu. U toj novosadskoj gimnaziji učili su davno Vuk Marinković i Pavle Vujević (koji je sa Milan- kovićem studirao u Beču). Marinković je prvi u Srba pisao meteorlogiji, a Vujević formirao prvu katedru za meteorologiju bio Mesingerov profesor.

Dobra odluka

"U sedmom razredu gimnazije želeo sam da studiram književnost, ali sam se, kad je tome došlo vreme, predomislio. Bio sam dobar matematičar i svoj životni poziv sam video u nekoj od oblasti primenjene matematike. Upisao sam meteorologiju, bila je to dobra odluka", kaže danas Fedor Mesinger, danas eminentno ime u svetu nauke o prognozi vremena.

Meteorologija je kod nas rano dobila svoje pravo mesto i pravo ime. U vreme kada je Mesinger u Beogradu studirao meteorologiju (prva generacija studenata matematike i fizike koja je prešla na novu katedru), u mnogim evropskim zemljama ta nauka se izučavala u sklopu geofizike. Ne postoji ni kao posebna odrednica u tadašnjim izdanjima Larusove enciklopedije. Budući diplomirani meteorolog ima već slavne prethodnike (Milanković, Vujević). Snaga te odlučnosti ogleda se i u odbijanju poziva profesora Aljančića da pređe na matematiku. On je intuitivno osećao da svojim talentom i stečenim znanjima iz matematike i fizike više može pružiti u mladoj nauci koja je naglo počela da se razvija. Doktorirao je 1962. (kod prof. Marjana Čadeža).

Put je prvog srpskog doktoranta meteorologije vodio u Nacionalni centar za atmosferska istraživanja u Bolderu (Kolorado), u kome sreće Jejla Minca, profesora Kalifrnijskog univerziteta, jednog od korifeja numeričkog modeliranja atmosfere. Profesoru Mincu nije promakao Mesingerov talenat. Pozvao ga je u Los Anđeles, obezbedivši mu kurs -predavanja.

Arakavin učenik

"Drugi moj boravak u Kaliforniji je bio znatno duži, mogao sam da slušam, pored Mincovih i predavanja čuvenog Akiia Arakave. Kod Arakave sam ispekao zanat modeliranja. Pri povratku u Beograd dao mi je svoje beleške na osnovu kojih sam spremio kurs koji je tada bio poslednja reč meteorološke nauke", seća se Mesinger godina učenja i sazrevanja. Bio je to zapravo novi predmet, dinamička meteorologija. Predavanja su pretočena u udžbenik za koji je napisao i predgovor. "Udžbenik iz dinamičke meteorologije ne bih uspeo da napišem da nisam raspolagao kopijama beležaka sa predavanja. Ni danas nema mnogo objektivnih tekstova koji mogu poslužiti pisanju takvog udžbenika, a početkom sedamdesetih", napominje, "uopšte ih nije ni bilo". Sve što je saznao od Arakave i Minca Fedor Mesinger je nastavio da razvija u našoj sredini. Kako veli u jednom pismu, stalo mu je bilo da nešto učini za svoju zemlju. To je jedna plemenita vrsta naučne odgovornosti, koja se sve rede nalazi kod naših ljudi posvećenih nauci. Kada je pozvan da konkuriše za jedno od dva šefovska mesta u Evropskom meteorološkom centru u Redingu (kraj Londona), Mesinger se nije prijavio. U odgovoru kaže: "U velikoj meri obavezuje me neka vrsta privrženosti i osećaj lojalnosti prema katedri meteorologije u Beogradu".

Zahvaljujući Mesingeru Beograd je osamdesetih godina prošlog veka bio jedan od pet vodećih meteoroloških centara u svetu.Čak ni u Nemačkoj nije bilo profesora koji bi držali predavanja iz dinamičke meteorologije, pa je Mesinger , na preporuku Jejla Minca, održao jedan kurs post-diplomcima u Darmštatu. Na naučnom polju Mesinger je usavršio numeričku prognozu vremena uvođenjem eta koordinate, koja je znatno poboljšala rezultate prognoze. Godinu 1976. Mesinger smatra važnom u svom naučnom radu. Te godine je potvrđena Milankovićeva astronomska teorija klime, a Svetska meteorološka organizacija je izdala Mesinger-Arakavinu monografiju "Numeričko modeliranje atmosfere" (Numerical Methods used in Atmospheric Models, WMO,1976). Mesinger je njen prvi i stvarni autor. Ovo aelo je obavezan udžbenik na postdilomskim studijama meteorologije. Velike su zasluge Milankovićeve što je meteorologija u Beogradu na nivou na kome jeste. Fedor Mesinger je na određen način tu duhovnu "vezu" potvrdio na nedavnom simpozijumu posvećenom Milankoviću i fenomenima klime: "U duhu istorijskog povoda simpozijuma, mislim da je opravdano istaći da je na univerzitetu na koji je Milanković došao iz elitne evropske prestonice, i na kome je svojevremeno o prognozi vremena razmišljao, kasnije, 1973. godine, započeo veoma uspešan rad na prognozi vremena... Rad koji je proteklih tridesetak godina doveo do Eta modela, jednog od najuglednijih "u ograničenoj oblasti", kako se to kaže za modele koji se primenjuju sa ciljem da se u oblasti po izboru dobiju rezultati točniji od rezultata globalnih modela".

Mesinger je neke od rezultata dobijenih Eta modelom istakao na simpozijumu, u predavanju o numeričkim metodama u modeliranju vremena i klime, ukazujući na mogućnost daljeg povećanja točnosti prognoze vremena. "Točnost prognoze za dva dana moguće je sa velikom pouzdanošću povećati za oko 20 procenata u poređenju sa današnjom točnošću vodećih modela a da nije potrebno resiti neki problem za koji se unapred ne zna da li ga je moguće resiti", kaže Mesinger. "Ovaj rezultat se ne može normalno dobiti na neki smišljen način, dobi-jen je slučajnim sticajem okolnosti. Kako bi se engleski reklo serendipitv - da li smo usvojili tu lepu reč?"

Model budućnosti

Kada se povede razgovor o ovom modelu, akademik Mesinger navodi pokušaje da se on diskvalifikuje kao nepouzdan, npr., u slučaju žestokog padavinskog vetra. Mnogi autori su zaključili, kaže, da "eta koordinata" nije dobra za modele sa visinskim razlaganjem, pa su modelari zadržali prethodnu, sigma koordinatu. "Udubio sam se u problem i video da se on može ukloniti. Eksperiment koji sam napravio sa Dušanom Jovićem, izuzetno sposobnim u kompjuterskim poslovima, pokazao je da zeta koordinata, ima ne samo prošlost nego i budućnost. Svi će za pet ili deset godina uvideti da je to put kojim treba ići. Ima mnogo kontro-verznih puteva i moramo dopustiti da ljudi veruju u njih", veli Mesinger, koji trenutno radi u američkom Nacionalnom meteorološkom centru u Vašingtonu.

Fedor Mesinger je za svoj rad na polju prognoze, u koju je matematika ušla tek napretkom tehničkih nauka, dobio najviša priznanja. Redovni je član SAMU, Evropske akademije u Strazburu. Američkog meteorološkog društva. Peti je dobitnik Bjerknisove medalje za "različita istraživanja u atmosferskim nauka-ma" koju dodeljuje Evropsko geofizičko društvo.

Akademik Mesinger je poslednjih godina više s one strane Atlantika, u Fort Vašingtonu (Merilend). Na Kolumbija univerzitetu, u istoj zgradi u kojoj je i Pupin radio, radi njegov sin Andrej, specijalnosti slične očevoj ("samo on gleda milijardama godina u prošlost', veli). Nedavno, na povratku u Ameriku, dok smo razgovarali u Institutu za meteorologiju u Dobračinoi ulici, reče da imalep stan na Dorćolu, sa pogledom na Dunav, i da mu Beograd sve više nedostaje. Tamo daleko nema osećaj da je kod kuće, iako ima "meteorološku" adresu: Willow Wind Circle, pogotovo ako supruga Nedeljka, takodje meteorolog, nije sa njim. Pre desetak godina, na 61 rođendan, počeo je da piše "Sećanja". Napisao je tek "neku početnu stranicu" i stao. Istraživački posao mu još ne da da se posveti uspomenama. Smatra dq "pisanje baš ne pomaže nauci". Čini se aa Fedoru Mesingeru ništa nije primerenije od misli koju živi: "Imaj stalno na umu da si jedinstven, upravo kao i svako drugi'.

Miloslav Rajković

izvor: http://www.planeta.rs

 
 

[Nele]

Da, tekstovi su dosta nestručni, ali...

[Amaterko]

Da, tekstovi su dosta nestručni, ali...

... ni mi nismo neki stručnjaci...  
Ipak su to solidni tekstovi o nekim meteo-situacijama iz prošlosti, a ima i dosta zanimljivosti o istorijatu srpske meteorologije...
Koliko vidim, većina podataka je relativno tačno prezentovana (koliko-toliko sam ispravio baš materijalne greške), a i ljudi su dosta objektivno i neutralno pisali o nekim večnim dilemama u meteorologiji...

[ciklon]

Svaka cast Amaterko!
Procitao sam te tekstove na sjtu casopisa "Planeta" i veoma su zanimljivi a ako ti kazes i dosta precizni.

[Miki-NS]

Zanimljivi tekstovi amaterko....  Nikada nije na odmet procitati nesto novo

[ptprince]

Da, tekstovi su dosta nestručni, ali...

Svaka čast pk. Ljerki, ali ona je ipak bila samo diplomirani fizičar, bez kontakta sa meteorologijom na stručnom planu, radeći samo sa file transfer protokolima u vreme 70ih i 80ih... Sve što je saznala iz meteorologije jeste ne tokom njenog rada, već je to proizvod sporadičnih razgovora na meteorološke teme sa svojim mužem (meteorologom), ali i ponekim kolegama. Ipak, fizičar ostaje fizičar, a oni su u meteorologiji kvalitetni koliko i geografi. Srećom, u ovim tekstovima u principu nema netačnih informacija.
Poznat mi je Ljerkin rad na ovim tekstovima, jer sam pomalo i ja gledao kako ti tekstovi nastaju. Imao sam tu čast.

Lepo je to, amaterko, što si našao ove članke. Jedino žalim što sami meteorolozi nisu bili toliko agilni na popularizaciji meteorologije kod nas, pa su primat preuzeli ljudi koji nisu iz struke, šireći informacije, poluinformacije i ponekad dezinformacije. Ovo poslednje ponekad šire i sami meteorolozi...

Ja ću, koliko mi mogućnosti dopuštaju, i dalje ostavljati poneki tekst koji bi bio dovoljno dobar da populariše meteorologiju i postavi granicu između meteorologije i 'meteorologije'. To sam radio do sada, pa ću raditi i ubuduće.

Ljudi, potražite i sami poneki tekst i okačite ga.

[Amaterko]

Evo sada malo informacija o istorijatu hrvatske meteorologije, to jest o počecima meteoroloških merenja u Zagrebu i osnivanju Opservatorije Zagreb-Grič...
Redovna merenja i osmatranja na stanici Zagreb-Grič su započela 01.12.1861. godine. Ovde je važno napomenuti da za ovih skoro 150 godina postojanja ove stanice nije bilo nijednog dana prekida u radu i merenjima... :o Znači, za svaki dan počev od 01.12.1861. postoje podaci iz sva tri klimatološka termina osmatranja (07,14,21h)... Svaka čast brojnim generacijama hrvatskih osmatrača na zalaganjima da ne bude propušten nijedan termin osmatranja...


Posle ovog mog uvodnog dela sledi članak:

150 GODINA METEOROLOŠKIH MJERENJA U ZAGREBU

Prilikom proslave 150. obljetnice meteoroloških mjerenja u Zagrebu osvrnimo se kratko na povijesni razvoj zagrebačke meteorologije od sredine 18. stoljeća na dalje. Prve meteorološke opise dao je kanonik Adam Baltazar Krčelić tijekom povodnja koji su zahvatili Zagreb 1750. i 1751. godine. Korisne vremenske opise tijekom haranja epidemija daju županijski liječnici od 1786. u svojim zdravstvenim izvještajima, a kasnije navode i brojčane podatke o temperaturi zraka. U Stoljetnom kalendaru objavljenom u Zagrebu 1819., Toma Mikloušić, župnik u Stenjevcu, daje definiciju kiše, snijega, tuče, rose, mraza, groma i dr. Godine 1825. objavio je brošuru na hrvatskom i njemačkom o postavljanju gromobrana da se preduhitri padanje tuče, jer se tada pogrešno smatralo da munje i gromovi uzrokuju tuču. Biskup Vrhovac dao je podignuti brojne gromobrane u vinogradima u Vugrovcu, pa je to prva organizirana obrana od tuče u nas.

Prvo mjerenje tlaka zraka barometrom proveo je Krsto Mazarović u Zagrebu 15. prosinca 1789. kad je balonom uzletio iznad tornja tadašnje katedrale. Sporadična mjerenja temperature zraka u Zagrebu objavljivale su novine Agramer politische Zeitung opisujući vrlo oštru zimu 1829/30. Sava je bila zaleđena, a najniža temperatura od -25°C izmjerena je 27. veljače 1830. Iste novine su tijekom 1841. i 1842. objavljivale vrijednosti temperature i tlaka zraka, vjetra, i vodostaja Save, te podatke o atmosferskim pojavama u Zagrebu. Tako je u Zagrebu sazrela situacija za početak sustavnih meteoroloških motrenja u isto doba kad i u srednjoeuropskim zemljama. Godine 1849. Danijel pl. Stanisavljević, financijski savjetnik, upućuje bečkoj Akademiji znanosti dopis s molbom za osnivanje meteorološke postaje u Zagrebu. Početkom 1853. godine Akademija je poslala instrumente Stanisavljeviću koji ih je postavio u veljači iste godine. U Gospodarskim novinama objavljena je vijest o prvom padanju snijega te zime 18. veljače i o germljavini gromovitoj, a uz to se navode i vrijednosti temperature i tlaka zraka.

Stanisavljevićeva postaja, koja se zvala Meteorologički observatorium Hervatsko Slavonskoga gospodarskog družtva, bila je postavljena u Opatičkoj ulici 18, u zgradi Ilirskog preporoda. Rezultate motrenja Opservatorij je objavljivao u Gospodarskim novinama, a poslije u Gospodarskom listu. Nakon nekoliko godina preseljena je iz Opatičke ulice u Liepu ves, a zatim u Klasičnu gimnaziju na Katarinskom trgu, gdje su profesori Antun Otokar Zeithammer i dr. Ivan Kiseljak provodili motrenja od 1856. do 1860. Na toj postaji motrio je u ljeto 1858. i tadašnji student prava, a kasnije veliki hrvatski književnik, August Šenoa. U to vrijeme osnovana je na Griču Velika kraljevska realka, pa su se upravitelji gimnazije Antun Premrú i realke Josip Torbar dogovorili da se postaja prenese na Grič, gdje radi i danas, neprekidno od 1. prosinca 1861. Njen prvi upravitelj tijekom 30 godina bio je profesor fizike Ivan Stožir, koji je postaju razvio do samostalnog opservatorija. Njegov nasljednik i velikan svjetske znanosti, akademik Andrija Mohorovičić, razvijao je dalje struku i preimenovao Opservatorij u Geofizički zavod. Osim meteorologije razvio je i seizmičku službu i službu točnog vremena. Točno vrijeme se najprije objavljivalo samo u podne pucnjem iz topa, a kasnije u svaki puni sat preko radiostanice Zagreb na treći znak Geofizičkog zavoda. Kasniji nasljednici Stjepan Škreb, Josip Goldberg, Branko Maksić, Berislav Makjanić, Ante Obuljen, Franjo Margetić, Mile Šikić, Tomislav Vučetić i drugi, razvili su struku i doveli do osnivanja nastave geofizike s meteorologijom na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1946), Državnog hidrometeorološkog zavoda (1947), i Seizmološke službe (1985).

Meteorologiju u nas danas razvija više od stotinu diplomiranih inženjera, pedesetak magistara znanosti i tridesetak doktora fizike atmosfere. Redovito izlaze tri znanstvena časopisa, objavljuje se godišnje dvadesetak i više kvalitetnih znanstvenih radova, skripata, udžbenika i knjiga. Iako je meteorologija mlada znanost, a školovanih hrvatskih meteorologa koji se bave meteorologijom ima samo stotinjak, meteorologija je popularna i priznata znanost u javnosti, jer prožima sve grane ljudske djelatnosti.

U Zagrebu je 1.12.2001. svečano otkrivena spomen-ploča povodom 140. obljetnice meteoroloških mjerenja na meteorološkom opservatoriju Zagreb-Grič. Ta meteorološka postaja jedina u Hrvatskoj ima najdugotrajnija neprekidna meteorološka mjerenja na jednom mjestu. Prof. dr. Ivan Penzar napisao je tekst i otkrio spomen-ploču, a postavili su je Geofizički odsjek Prirodoslovno-matematičkog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Državni hidrometeorološki zavod i Hrvatsko meteorološko društvo.


Velika realka u kojoj je prof. fizike Ivan Stožir započeo meteorološka mjerenja 1.12.1861.


Nakon nadogradnje 1865. Od 1947. zgrada  Državnog hidrometeorološkog zavoda


Prof. Ivan Stožir osnovao je službu točnog vremena 1.1.1877, a od 1926. pucnjem gričkog topa nagovještava se podne


izvor: http://www.meteohmd.hr

[Amaterko]

              Jubilej-140 godina rada Opservatorije Zagreb-Grič (1861-2001)

U subotu, 1. prosinca 2001. na zgradi Državnog hidrometeorološkog zavoda svečano je otkrivena spomen-ploča prigodom obilježavanja 140. obljetnice početka rada Opservatorija Zagreb-Grič.

U toj se je zgradi u to doba nalazila Kraljevska velika realka, Zagrepčanima poznata kao velika realka. Meteorološka mjerenja započela su 1. prosinca 1861. godine. Prvi upravitelj realke Josip Torbar najzaslužniji je za postavljanje meteorološke postaje.

Mjerenja je od samog početka sve do svog odlaska u mirovinu, punih 30 godina, obavljao uz svoj redoviti posao profesora fizike na realci Ivan Stožir.

Od 1865. godine meteorološki podaci s Griča počinju se slati u Beč. Zaslugom profesora Stožira postaja se oprema sa sve više instrumenata, od 1880. godine na njoj se nalaze i autografi za neprekidno praćenje temperature, tlaka te smjera i brzine vjetra, a uveo je i mjerenja ozona. Stožirov meteorološki rad bio je zapažen i cijenjen i izvan Hrvatske.

Meteorološki podaci na meteorološkoj postaji na Griču u proteklih su 140 godina mjereni svakodnevno, bez prekida čak i u ratna vremena. Rijetki gradovi u svijetu mogu se pohvaliti s tako dugim nizovima podataka bez kojih bi bilo nemoguće istraživati klimatske promjene. Stoga su meteorolozima, posebno klimatolozima, grički podaci od neprocjenjive vrijednosti.

Spomen ploču su podigli Geofizički odsjek PMF-a, Državni hidrometeorološki zavod i Hrvatsko meteorološko društvo. Tekst spomen-ploče sastavio je prof. dr. Ivan Penzar, dugogodišnji profesor s Geofizičkog zavoda PMF-a, koji je spomen-ploču i otkrio.

 

izvor: http://klima.hr/razno.php?id=zanimljivosti&param=ploca

[Amaterko]

60 godina rada Hidrometeorološkog zavoda i 125 godina od prvih meteoroloških mjerenja u Crnoj Gori

Interesovanje za osmatranje meteoroloških pojava i proučavanje vremena i klime u našim krajevima javlja se u drugoj polovini 19. vijeka i jasno pokazuje da smo išli u korak sa vremenom i kulturom najrazvijenijih naroda i zemalja. Očigledno da i zbog tehničke zaostalosti, čestih ratova i nestabilnih političkih prilika u regionu, nijesmo bili u mogućnosti da to interesovanje podržimo i da stvorimo čvrstu i efikasnu organizaciju meteorološke i hidrološke službe.


Prvi zapisi o karakteru vremena i klime na području današnje Crne Gore bili su opisnog karaktera i nalazimo ih u staroj štampanoj knjizi iz 1806. godine.

Prva mjerenja meteoroloških elemenata na području današnje Crne Gore datiraju iz 1868. godine kada su započela bilježenja temperature i padavina u Herceg Novom, zatim 1883. godine u Budvi, 1882. godine u Pljevljima i tako dalje. Prva kontinuirana metereorološka mjerenja i osmatranja vršio je ljekar dr Petar Miljanić u Podgorici od 1. septembra 1882. do 31. avgusta 1883. godine. Za potrebe morske plovidbe vršena su meteorološka osmatranja u Baru i Ulcinju, počev od 1882. godine i objavljivana su u Glasu Crnogoraca. Na Cetinju je od avgusta 1887. do juna 1890, sa malim prekidima, svakodnevno se bilježila maksimalna i minimalna temperatura. U Knjaževini i kasnije u Kraljevini Crnoj Gori 1889. do 1914. godine informacije o vremenu i klimi uglavnom su opisnog karaktera i prenos takvih podataka vršen je preko Poštanskog-telegrafskog odjeljenja Ministarstva unutrašnjih djela, o čemu svjedoče raspisi i naredbe upućene pomenutim službama iz tog perioda.

U drugoj polovini četvrte decenije prošlog vijeka u Crnoj Gori se pristupa organizovanju sinoptičke službe i formiraju se četiri glavne meteorološke stanice: u Pljevljima, Kolašinu, Nikšiću i Titogradu. Sa ovih stanica svakodnevno se putem telefonskih veza, u svim međunarodnim sinoptičkim dnevnim terminima prikupljaju šifrovani izvještaji, a potom ih Republički centar putem Morzeove korespodencije odašilje u međunarodni centar. Godine 1952. hidrometeorološka služba Crne Gore dobija na upravljanje i četiri sinoptičke (glavne) stanice na crnogorskom primorju, koje su do tada pripadale Pomorskom meteorološkom centru Ratne mornarice u Splitu. Time se broj sinoptičkih stanica u Crnoj Gori znatno povećao i već tada posjedujemo tri prvorazredne međunarodne sinoptičke stanice. Sinoptički podaci sa stanica iz Ulcinja, Titograda i Pljevalja emituju se u sve značajnije međunarodne centre.

U vrijeme donošenja Uredbe o formiranju Uprave hidrometeorološke službe 23. 6. 1947. godine, kao državnog organa pri Vladi Narodne Republike Crne Gore, a koja je počela sa radom 20. decembra 1947. godine na teritoriji Crne Gore, bilo je 34 meteorološke stanice. Tada započinju i prva sistematska mjerenja i osmatranja, a od 1949. godine se arhiviraju podaci sa kojima Zavod i danas raspolaže. Dobijanjem na upravljanje glavnih meteoroloških stanica na crnogorskom primorju koje su do tada pripadale Pomorskom meteoroškom centru Ratne mornarice u Crnoj Gori, uspostavlja se jaka mreža meteoroloških stanica. 1959. godine na teritoriji Crne Gore metereološka mjerenja i osmatranja se vrše na osam stanica I i II reda, 16 stanica III reda i 126 padavinskih stanica.

Meteorologija je imajući u vidu njen neprocjenjiv značaj za život uopšte bila jedno od prvih područja u kome je počela da se razvija plodna međunarodna saradnja. 1873. godine u Beču je održan Prvi međunarodni kongres meteorologa, iako su i prije ovog istorijskog događaja, naučnici i državnici iz jednog broja zemalja preduzimali značajne preliminarne poduhvate koji su doprinjeli da se 1878. godine osnuje Međunarodna meteorološka organizacija (MMO) koja će 23. marta 1950. godine kao specijalizovana agencija OUN prerasti u Svjetsku meteorološku organizaciju (SMO), koju danas čini 188 zemalja, a čiji je član od 5. januara 2007. godine i Crna Gora, a njen Hidrometeorološki zavod stalni predstavnik u toj međunarodnoj organizaciji.

Hidrometeorološka služba Crne Gore tokom prethodnih šest decenija, prateći razvoj moderne hidrologije i meteorologije i pored velikih problema sa deficitarnim stručnim kadrom izrasla je u veoma stručnu i cijenjenu instituciju. Veliki napredak u radu ove službe zahvaljujući tehničko i tehnološkom napretku i dovođenjem visoko - stručnih kadrova ostvarila je u posljednjoj deceniji XX vijeka, a naročito od 2000. godine do danas.

Danas na teritoriji Crne Gore postoji veliki broj meteoroloških, hidroloških, agrometeoroloških stanica i stanica za kontrolu kvaliteta površinskih i podzemnih voda i vazduha. Sve meteorološke stanice uređene su i opremljene po standardima koje propisuje Svjetska meteorološka organizacija (WMO–World Meteorological Organization). Sve one skupa čine osnovnu mrežu meteoroloških i hidroloških stanica o čijem radu brinu posebni Odsjeci u Hidrometeorološkom zavodu.

Sa zadovoljstvom naglašavamo da je Crna Gora jedna od rijetkih zemalja koja je svoju nacionalnu hidrometeorološku službu opremila najmodernijom automatskom mjernom opremom, te da je sve glavne (sinoptičke), kao i izvjestan broj klimatoloških i hidroloških stanica automatizovala i povezala u jedinstven sistem prenosa podataka. U narednom periodu prioritetni zadataci Zavoda su jačanje radarske, satelitske i pomorske meteorološke službe, kao i nabavka nove baze podataka – CLIDATA koju preporučuje SMO i puštanje u rad telekomunikacionog meteorološkog centra u Podgorici i uspostavljenje direktne veze sa Regionalnim centrom u Sofiji.

U godini jubileja ostvareni su značajni rezultati i na polju međunarodne saradnje od kojih su najznačajniji članstva u SMO, 5. januara 2007. godine i učešće delegacije Crne Gore na 15-tom Kongresu SMO u maju mjesecu 2007. godine u Ženevi. Potpisan je Ugovor o pridruženom članstvu u Evropskom centru za srednjoročnu prognozu vremena (ECMWF), 5. novembra 2007. godine u Podgorici.

Povodom obilježavanja 60 godina rada Hidrometeorološkog zavoda i 125 godina prvih meteoroloških mjerenja u Crnoj Gori, Hidrometeorološki zavod će organizovati promociju realizovanih projekata i otvaranje novih i rekonstruisanih poslovnih objekata:

U Podgorici
nova poslovna zgrada Zavoda
izgrađen novi meteorološki krug i instalisana
glavna automatska meteorološka stanica u krugu Biotehničkog instituta

U Herceg Novom
nova zgrada Glavne Meteorološke stanice u Igalu i instalisana glavna automatska meteorološka stanica

U Pljevljima
potpuno rekonstruisan objekat zgrade Glavne Meteorološke stanice i instalisana glavna automatska meteorološka stanica

*Završen Projekat umrežavanja 9 automatskih stanica tipa „Lambrecht“ na svim glavnim meteorološkim stanicama
*Završen Projekat instalisanja i umrežavanja 4 automatske klimatološke stanice (Budva, Kotor, Danilovgrad, Bijelo Polje)
*Završen Projekat Master plan mreže hidroloških stanica u saradnji sa Norveškim direktoratom za vode i energiju
*Završena I faza batimetrijskih i geodetskih snimanja basena Skadarskog jezera, u saradnji sa CANU, Hidrografskim institutom vojske Crne Gore i Vladom Albanije
*Završena I faza hidroloskih mjerenja na 15 lokacija za potrebe izgradnje malih hidro-elektrana. Projekat je realizovan u saradnji sa Elektroprivredom Crne Gore i Norveškim Direktoratom za vode i energiju
*Završena je izgradnja 15 hdiroloških stanica i postavljena mjerna oprema za II fazu Projekta malih hidroelektrana. Projekat je realizovan u saradnji sa Elektroprivredom Crne Gore i Norveškim Direktoratom za vode i energiju.

Posebno ističemo značajno veće interesovanje od strane javnosti, privrednog sektora, međunarodnih institucija i pojedinaca za produkte rada Hidrometeorološkog zavoda, koji su neophodni za realizaciju brojnih projekata iz oblasti vodoprivrede, elektroprivrede, pomorstva, građevinarstva, turizma, vojske i ostalih sektora.

Sve ovo govori da smo postali veoma značajna i respektabilna institucija, bez čijih podataka je nezamisliva realizacija bilo kog projekta.

U svijetlu evidentnih klimatskih promjena i globalnog otopljavanja, koje uzrokuju ekstremne meteorološke i hidrološke pojave i procesi uloga i značaj Hidrometeorološkog zavoda postaje još veća i značajnija.

Ministarstvo turizma i zaštite životne sredine 19.12.2007. 15:53

izvor: http://www.gov.me

[Amaterko]

Evo ga jedan zanimljiv članak o Milanu Nedeljkoviću, osnivaču Astronomske i Meteorološke opservatorije u Beogradu...

Ovaj tekst je napisao Milan S. Kosović, inače praunuk Milana Nedeljkovića, koji kaže da "je jedan od izvora za pisanje ovog članka i umrlica GO Savski Venac sa tačnim podacima datuma rodjenja i datuma smrti Milana Nedeljkovića. U stručnoj literaturi su do sada bili netačni podaci, a kao praunuk Milana Nedeljkovića raspolažem tačnom dokumentacijom. Datume sam naveo da bi se konačno u nekim budućim naučnim prikazima mogli isti korigovati."

MILAN NEDELJKOVIĆ je rođen 09. septembra 1857. godine, a umro je 21. februara 1950. godine. Bio je otac srpske moderne astronomije i meteorologije.
Rodio se u Kraljice Natalije, tada Abadžijskoj ulici u Beogradu, kao prvo od osmoro dece ( Milan, Đorđe, Nikola, Emilijan, Vojislav, Ljubomir, Kosara i Spasenija) imućnog abadžije Gligorija Nedeljkovića i majke Aleksandre. Prvu mušku gimnaziju završio je kao učenik generacije. Na Velikoj školi, na Prirodno-matematičkom odseku, diplomirao je sa odličnim uspehom i nagradom za rad iz fizike. Na Velikoj školi odmah je primljen za pripravnika predavača za fiziku i matematiku. Međutim, na predlog Josifa Pančića dobija stipendiju za nastavak školovanja u Parizu na Sorboni ( istaknuti studenti ovog univerziteta su: Duns Skot, Marija Kiri, Pjer Kiri, Žak Derida, Andre Breton, Simon de Bovoar, Marina Cvetajeva, Anri Poenkare, Irena Žolio-Kiri, Aleksandar Aljehin i Žan Mišel Atlan. Ovde su studirali ili odbranili svoje doktorate i Mihailo Petrović Alas, Milan Nedeljković, Vlasta Petković, Oskar Davičo, Stanislav Vinaver, Filip Hristić, Ranko Radović, Jovan Ristić, Vojislav Veljković i Koča Popović ). Upisuje se na matematiku, a na Koležu de Frans vanredno studira fiziku. „Na oba fakulteta redovno daje ispite, i učestvuje u boemskom životu Pariza, sledeći svog prijatelja, slikara Vlaha Bukovca (Cavtat, 4. jula 1855 - Prag, 23. april 1922.) koji je u Parizu uradio portret Milana Nedeljkovića koje se nalazi u vlasništvu potomaka M. Nedeljkovića, a postojala je i slika „Pobeda" (o kojoj nema podataka). Da se Milan Nedeljković družio sa našim najistaknutijim umetnicima  svedoči i pismo Stevana Stojanovića Mokranjca (Negotin, 9. januar 1856 - Skoplje, 28. septembar 1914.) koji je po završetku gimnazije, ponet  idejama S. Markovića, pripadao struji, kako sam kaže, " koja je tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu".  Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač, Beogradskog pevačkog društva.

Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju i 1879. odlazi na Konzervatorijum u Minhen, gde studira harmoniju i kompoziciju.

Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja S. Markovića, pa iste godine, u pismu svome prijatelju Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu Astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:

„Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko-toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i harmoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i verujem u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš kao olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kakvu, po njihovome, „realniju" struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnosti veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek, ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih „prvih" potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakom narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti".


Kada je Nedeljković bio na trećoj godini studija, u Parizu se otvara prva Astronomska škola. Upis je dozvoljen samo Francuzima. Nedeljković uporno šalje molbe i predstavke nadležnim ministrima u Beogradu, silno zainteresovan da i tu postane student. Srpska vlada konačno je naložila svom poslaniku u Parizu da pokuša da urgira kod direktora pariske opservatorije, admirala Mušeza, da njen stipendista Milan Nedeljković, iako stranac, bude primljen u Astronomsku školu. Diplomatska akcija urodila je plodom i on postaje polaznik i treće visoke škole. Nakon izvesnog vremena, Astronomska škola je sa dve, produžena na tri godine. Ali ovoga puta uloge su promenjene. Sada admiral Mušez odlazi kod srpskog kraljevskog poslanika u Parizu da isposluje produženje stipendije za jednog od svojih najboljih studenata Milana Nedeljkovića. Nedeljković istovremeno pohađa i kurseve u Međunarodnom birou za mere i tegove, u Muzeju istorije i prirode te u Gotjeovom ateljeu.

Posle pet godina studija u Parizu, vraća se 1884. u Beograd sa diplomama ni manje ni više nego šest: matematike, fizike, astronomije, meteorologije, precizne mehanike i seizmologije. Na Velikoj školi ga postavljaju za profesora astronomije i meteorologije. Iz tog vremena potiče i njegova inicijativa da Srbija dobije astronomsku opservatoriju i odmah moli Vladu Kraljevine Srbije da mu omogući izgradnju opservatorije koja bi bila i centralna meteorološka stanica.

Posetio je i nekoliko velikih evropskih opservatorija i upoznao se sa njihovom organizacijom rada i njihovim instrumentima.

No, tada je mobilisan za rat protiv Bugarske. U proleće 1886. vraća se iz rata. Iste godine u jesen, kako piše njegov biograf Ljerka Opra, "Milan Nedeljković oženio se Tomanijom Radaković (ćerkom Luke i Ane), što je bilo od presudnog značaja za njegov život i za razvoj meteorologije i astronomije u Srbiji". Jer Tomanija Radaković, dama s ruskog carskog dvora, lepa, obrazovana i bogata, ima dovoljno novca i ljubavi da u stvarnosti pretače snove Milana Nedeljkovića. Završila je Višu žensku školu u Petrogradu i govorila nemački, ruski i francuski jezik. Tomanija je iz škole prešla na ruski dvor Romanovih, izabrana je za dvorsku damu. Svojim novcem i ličnim angažovanjem pomogla je da se u Beogradu osnuje prva opservatorija. Prvi osmatrači u opservatoriji bili su Tomanija i Milan. Kasnije, pridružuju im se dva Milanova mlađa brata Emilijan i Vojislav, pa prijatelj Jelenko Mihailović, profesor fizike u Prvoj muškoj gimnaziji, koji postaje nezvanični Nedeljkovićev asistent. Svi su plaćeni iz Nedeljkovićevog džepa.  Nedeljkovićeva ideja je krunisana uspehom 1887, kada je ministar za prosvetu Kraljevine Srbije doneo dekret o osnivanju astronomske, ali i meteorološke opservatorije kao jedinstvene ustanove. Za prvog upravnika Opservatorije postavljen je Milan Nedeljković.

U to vreme budžet Opservatorije je bio toliko skroman da je neke njene potrebe finansirao sam Nedeljković. Do prvih instrumenata Opservatorija dolazi 1903. pozajmicom iz inostranstva, a na osnovu ličnih veza Nedeljkovića. Tada počinju prva seizmološka i zemnomagnetska merenja i istraživanja za čega su podignuti i posebni paviljoni.

Sledeći korak je borba za izgradnju opservatorije koja je namenski sazidana po Nedeljkovićevim instrukcijama i svetskim standardima na mestu gde se danas nalazi Republički hidrometeorološki zavod i Dečja bolnica u Tiršovoj ulici. Građena je skoro na dva hektara placa  na Vračarskom bregu, gde Nedeljković odmah sadi različito bilje i drveće za svoja agrometeorološka merenja. Opservatorija je u prizemlju imala stan za upravnika, u koji se 1891. godine useljavaju Tomanija i Milan sa svoje troje dece Vukosavom, Vidosavom i Aleksandrom. Te godine on postaje i rektor Velike škole. Neredovne i nedovoljne isplate za rad i opremanje opservatorije redovno su dopunjavane privatnim sredstvima Tomanije i Milana Nedeljkovića.

Beogradom je 1891. harala difterija. Od difterije oktobra umire njegova kći Vidosava (13.XII 1888.  + 19.X 1891.), a decembra 1892. i Vukosava ( 25.VIII 1887. + 19.XII  1892). Nesreća je slomila Nedeljkovića. Posle smrti druge devojčice lečio se u inostranstvu. Bio mu je zabranjen svaki intelektualni napor. Krajem 1894. Nedeljković se vratio na posao i počeo intenzivno da radi. Od 1. januara 1895. počela su "svečasovna merenja", koja nisu prekinuta do Prvog svetskog rata. Ovako se radilo samo u najvećim francuskim Opservatorijama (Park Sent Mor).

Milan i Tomanija se nikada nisu razdvajali. Mnogo putuju po Srbiji, gde osnivaju mesne meteorološke stanice. Beogradska opservatorija ravna je najboljima na svetu. U njoj se, kao i u pariskoj opservatoriji, merenja vrše svakog sata, danonoćno. Dobrovoljni osmatrači su i desetak beogradskih učenika koji tu besplatno stanuju, za njihovu ishranu stara se Tomanija, a Milan je iznenada, 1899. godine, penzionisan i udaljen iz opservatorije. Kako je negde zapisao - verovatno zato što se nekome svidela za stanovanje prelepa bašta i vila, to jest zgrada opservatorije sa pokretnim krovom na vrhu, koji se može potpuno otvoriti k nebu, i koja dominira Vračarskim bregom. Srpska vlada koja je ovo učinila pala je za godinu dana i porodica Nedeljković vratila se u opservatoriju.

Godine 1902. u Srbiji je radilo 240 mesnih meteoroloških stanica, koje su Nedeljkovići osnovali. Opservatorija je izdavala ugledni međunarodni bilten, a u "Srpskim novinama" počinju da izlaze redovne dnevne prognoze vremena.

Taj razvoj je grubo prekinut izbijanjem Velikog rata koji će kasnije dobiti naziv  Prvi svetski. Usledili su poznati događaji koji su mnoge, pa i Nedeljkovića odveli preko Albanije na Krf (1915). Tomanija, Milan i sin Aleksandar prešli su sa vojskom Albaniju i na kraju rata dobili Albanske spomenice.

Kada se nakon četiri godine vratio u Beograd, bilo je to februara 1919, Nedeljković je zatekao Opservatoriju opljačkanu. U povlačenju austrijska vojska je odnela i uništila ono što je mogla. Teška vremena rata zamenila su teška vremena nemaštine. Zemlja je bila opustošena, stanovništvo desetkovano, a privreda, kao i svaka privreda u razrušenoj zemlji. Posle rata, od Vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, dobija zadatak da obnovi opservatoriju. U takvoj situaciji sa velikim ambicijama kreće u obnovu Opservatorije.

Nemoguće je opisati sve napore i svu diplomatsku umešnost koju je Nedeljković ispoljio u nameri da opremi Opservatoriju. Obraćao se ministarstvima i direkcijama, pisao pisma. Nailazio je na nerazumevanje i odbijanje, ostajao bez odgovora. Ali, konačno, uspeo je. Zemlja na oporavku novac za astronomiju nije imala, ali je rešenje našao u isplati opreme na račun ratne odštete za šta je dobio odgovarajuće dozvole od Vlade Srbije i 1922. sa podužim spiskom instrumenata odlazi nekoliko puta u Nemačku i Francusku, ponekad i o sopstvenom trošku, da ugovori kupovinu.

Bezbroj je peripetija koje su pratile tu nabavku. Neke su bile i osujećene, ali konačan rezultat svih tih urgencija, pisanja molbi i putovanja bio je dopremanje Velikog Cajsovog refraktora, ali i desetak drugih skupocenih instrumenata.

Iz tog poratnog perioda potiče još jedna inicijativa Milana Nedeljkovića, a to je da se astronomska opservatorija izdvoji od meteorološke. Do tog odvajanja je i došlo, ali tek pošto je Nedeljković, 1924. godine, u svojoj 67-oj godini penzionisan. U novoj zgradi na Zvezdari trebalo je da se montira nova astronomska oprema. Za nabavku instrumenata, od ratnih reparacija, dobio je tri miliona nemačkih zlatnih maraka. Tragajući sa Tomanijom po inostranstvu za opremom, nije mogao da odoli, pa dodaje i svojih privatnih milion i po zlatnih maraka i u Beograd šalje teleskop koji je tada po moći četvrti na svetu. Retki upućeni zato i danas Oservatoriju na Zvezdari smatraju zadužbinom Tomanije i Milana Nedeljkovića. Tomanija se bavila osmatranjem, odlazila na dvor Obrenovića i verovatno bila prva žena menadžer u Srbiji. Ali oprema još nije sasvim stigla u Beograd, a Milan Nedeljković je dobio rešenje o penzionisanju.

( MI, ALEKSANDAR I po milosti Božjoj i volji narodnoj, Kralj Srba Hrvata i Slovenaca, Na predlog našeg Ministra Prosvete rešili smo i rešavamo: da se SIMA LOZANIĆ, MILAN JOVANOVIĆ-BATUT, SVETOZAR ZORIĆ, redovni profesori, i MILAN NEDELjKOVIĆ, vanredni profesori Univerziteta u Beogradu; Dr. DRAGUTIN ČUPOVIĆ, Dr. JOSIP ŠILOVIĆ, Dr. AUGUST MUSIĆ, Dr. GAVRA MANOJLOVIĆ, Dr.DRAGUTIN GORJANOVIĆ-KRAMBERGER, Dr. JULIJE DOMAC, Dr. JOSIF BRUNŠMID i Dr. TEODOR VINKERHAUZER, redovni profesori Sveučilišta u Zagrebu i Dr. NIKOLA BUBNOV, redovni profesor Univerziteta u Ljubljani... stave u stanje pokoja s pravom na penziju, koja im pripada prema godinama službe... 30. januara 1924. godine u Beogradu, Ministar Prosvete M.Trifunović s.r.... ).

Po zakonu, nije imao dovoljan broj godina za penziju. Otišao je još u audijenciju kod predsednika Ljubomira Davidovića i ponudio da bar raspakuje i montira komplikovane uređaje. Odgovor koji je dobio najviše je ličio na narodnu poslovicu  "Putuj igumane, a za manastir ne brini". Rezignirano je rekao prijateljima da vidi da su bili u pravu oni koji su ga savetovali da se posveti matematici i fizici, a ne astronomiji i meteorologiji. Njegovi su naslednici u opservatoriji na Zvezdari, kasnije, privatno dolazili kod njega i tražili pomoć za montažu uređaja, i da neki od uređaja, zbog neznanja, nikada nisu montirani.  Preselio se u skromnu vilu na Dedinju, gajio je ruže i voće, sa Tomanijom svake jeseni odlazio u Karlove Vari, a zime je provodio u Nici. Kažu da do kraja života više nikada nije zavirio ni u jednu opservatoriju u svetu. U svojoj bašti na Dedinju izgradio je mali paviljon u čijem prizemlju je živeo njegov baštovan, a na spratu je bila kula za posmatranje zvezda. U njoj je vreme provodio sa Tomanijom, ili s nekom od svoje tri unuke Radmilom (Georgijević), Ivanom (Đajić) i Danicom (Kosović). U osnovi po njegovim planovima, 1967. godine u Jugoslaviji je organizovana služba odbrane od gradonosnih oblaka. Tomanija je dočekala četvoro praunučadi (Bojanu Đajić i Nenada Đajića, i Sašu i Milana S. Kosovića) i umrla je 12. avgusta 1959. godine (rođena je 1866. godine).

Nedeljković je 1902. počeo da, na francuskom jeziku, publikuje bilten sa meteorološkim podacima, što je razmenjivao sa drugim ustanovama u svetu.

Julius Han, profesor Bečkog univerziteta i prvi klimatolog bio mu je zahvalan na biltenu.

Direktor meteorološke opservatorije u Parizu, Muro napisao je da je bilten " vrlo dobro urađen i jedan je od najdetaljnijih i najpotpunijih od sviju koji postoje ".

Maskart, direktor Centralnog meteorološkog instituta Francuske, pisao je o biltenu u stručnim časopisima i o njemu izvestio Akademiju nauka.

Profesor Trabert iz Insbruka napisao je da je Nedeljkoviću pošlo za rukom da pokrene publikaciju koja se samo poželeti mogla.

Direktor Meteorološkog instituta i opservatorije u Pešti, Tege Mikloš de Konkoli bio je zadivljen radom Beogradske opservatorije. Nedeljković je u Beogradu, 1895. uveo časovna osmatranja. Uspeo je da napravi značajno delo. Srbija ima meteorološku mrežu stanica koja ne ustupa ni u čemu od velikih država Evrope ", napisao je Konkoli.

Divio mu se i izdavač, profesor Klevelend Abe, šef Meteorološkog instituta SAD. On, u prikazu Meteorologija u Srbiji ističe da Nedeljković održava meteorologiju u Srbiji od 1897. i podatke publikuje " kao što to moderna klimatologija traži : sve mesečne podatke o atmosferi, ne samo pritiska, vlažnosti, vetra i padavina, već i podatke heliografske i aktinometrijske, a specijalno temperature površine zemljišta u raznim dubinama od 0,01 m. Ovo je najvažnija serija temperatura površine zemljišta, što je igde do sada preduzeta."

O biltenu je u Berlinu pisao Kasner, naučni saradnik Pruskog meteorološkog instituta, koji je posetio Beogradsku opservatoriju.

Poštovali su ga i drugi: Viktor Konrad, okupacioni upravnik opservatorije, nije dozvolio da se 1918. unište biblioteka i arhiva i tako je prekršio naredbu koja je glasila da se u Opservatoriji uništi i spali sve što ne može da se prenese u Beč.

Nedeljković je od svoje 16. godine bio opčinjen nebom i zvezdama, verovao je da među njima ima bezbroj planeta na kojima su svetovi slični našem i žarko je želeo da postane astronom. On je postao nezaobilazna ličnost u istoriji srpske astronomije i meteorologije. Otvorio je meteorolozima i astronomima vrata najviše školske ustanove u Srbiji. Njega možemo smatrati prvim srpskim astronomom, a Milutina Milankovića drugim, koji je svojim delom „Kanon osunčavanja" stigao do vrha te nauke."

Priredio:
Milan S. Kosović

Izvori:

1. Ljubinka Trgovčević, "Planirana elita", JP Službeni glasnik, Istorijski institut, Beograd, 2007. godine.

2. Ljerka Opra, "Život i delo srpskih naučnika", Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd,1988. godine. (str.130-176).

3. Ljerka Opra, "Devet hrastova" (Zapisi o istoriji srpske meteorologije, RHMZ, Muzej nauke i tehnike SANU,  Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998. godine.

4. Petar Kočović i Miroslav Cvjetković, „Kalendar i Vaskrs", Bit inženjering, Beograd, 1997. godine.

5. Bratislava Kostić, „Novo groblje u Beogradu", JKP Pogrebne usluge, Beograd, 1999. godine.

6. Mihajlo Molnar, 2000, Prvi srpski astronom, Glas javnosti, 5, novembar 17, 1999. godine.

7. Mihajlo Molnar, 2000, Dvorska dama prvi osmatrač, Glas javnosti, 6, novembar 15,1999. godine.

8. Izvod iz matične knjige umrlih M. Nedeljkovića, GO Savski venac.

9. Ukaz o stavljanje u stanje pokoja (rešenje o penzionisanju) br.3521/I, 30. januara 1924. (original).

10. Aleksandar Zorkić, Jubileji opservatorije, Astronomija, broj 25, maj-jun 2007.

izvor: http://www.astronomija.co.rs/

[opra jelena]

Na ovim stranicama su prestampani mnogi clanci moje mame Ljerke Opra objavljeni u "Planeti". Neki clanovi  foruma, cija su imena meni nepoznata, nikovi nista ne govore, a o strucnosti nemamo podatke, sumljaju u njenu strucnost. Pa da razjasnimo. Ljerka Opra je diplomirani fizicar i ceo radni vek je provela u RHMZ.Njemo svestrano poznavanje meteorologije ne moze se dovoditi u sumnju jer je tokom svog radnog veka, u RHMZ radila na poslovima radarske meteorologije, vestackim jezgrima kristalizacije, na poslovima aerologije, fizike oblaka i bazom meteoroloskih podataka. Iz svih ovih oblasti u Zavodu su ostali  trajni tragovi. Neki od vas kazu da su pratili nastajanje njenih radova, ja bih volela da znam kako, jer takvu izjavu moze da da samo neko iz porodice. Ja sam dobila odgovor urednista ovog sajta da vise nece blatiti  ime Ljerke Opra. Naravno da je svako podlozan kritici,pa i njeno delo ali naucnoj a ne  proizvoljnoj. Gospodine koji se podpisujete kao ptprince, proverite odakle je uzela pojedine istorijske podatke za knjigu Devet hrastova pa i onaj o +50 stpeni u Uzicu.  ( Felik Kanic 1888, nije poznato pod kojim uslovima je ta temepartura izmerena). Istorijski izvori se navode onako kako su napisani u originalu bez modofikacije.  Veliko ili malo ime Ljerke Opra je simbol za pouzdano  i tacno uradjen posao. to znaju svi koji su sa njom  ikada radili, pa onda i vi gospodine ptprince,  kad kazete da ste  imali cast da pratite  nastanak njenih  radova.
Jelen Opra

[ptprince]

Naravno. Vaše mišljenje se takođe uvažava. Ništa lično, ponavljam.

[Boda Tajson]

Članci Ljerke Opra su uklonjeni na zahtev vlasnika autorskih prava.

[ptprince]

Šteta... uz suvo i sirovo gori.

[opra jelena]

Nije to nije nisljenje, to su podaci iz biografije Ljerke Opra.

[ptprince]

Svejedno je, mišljenje ili biografija. I jedno i drugo je subjektivno (zavisi od autora - ljudska osobina), i zasnovano na činjenicama.
Najzad, a šta nije tako?

Da ponovim konstataciju... Šteta da je sve otišlo. Uopšte nije moralo tako da bude (btw, ne osećam se krivim, ali težina takvog poteza postoji).

[opra jelena]

Biografija nije misljenje. Kao sto datum rodjenja ili smrti  nije necije misljenje, vec cinjenica, tako je i ono sto je Ljerka radila cinjenica,za to postoje tragovi. I budite toliko pristojni i ostavite je na miru.