Klima je spor mehanizam, istina živa.
Što se uticaja vulkana na klimu planete tiče, evo mog sažetog stava.
Pre svega, želeo bih da napomenem kako su gasovi staklene bašte naša realnost. Međutim, značaj tih gasova je prenaglašen. Najpoznatiji i najuticajniji gas staklene bašte jeste ništa drugo već svepristuna vodena para. Nje ima do 4% u sastavu atmosfere (u monsunskim oblastima), dok kod nas varira od oko 0.5% (kao sada, zimi) do 2-2.5% (leti, u omorinama). Procentualni sadržaj vodene pare u atmosferi se može odrediti korišćenjem Daltonovog zakona koji kaže da je neki gas u smesi gasova prisutan srazmerno parcijalnom pritisku koji vrši u tom gasu. Kako je vazdušni pritisak reda veličine 1000 mb, pritisak vodene pare je od oko 5 mb zimi (može i manje, i do malo ispod 1 mb) do preko 20 mb, čak 25, ekstremno 30 mb (posle oblinog letnjeg pljuska nekog vrelog dana, a da nije pala temperatura, kad vam se čini da nam 'rastu škrge' kako bi disali).
Značaj ovog gasa staklene bašte jeste značaj postojanja meteorologije. Meteorologija bez vodene pare je skoro nezanimljiva i svodi se na solarnu klimu i eventualno malo turbulencije i toplotno zračenje.
Gasovi staklene bašte u koje se upire prstom su mizerno malo prisutni. Najprisutniji jeste ugljen-dioksid. Međutim, njgeov udeo u atmosferi je prilično mali, reda veličine nekoliko stotina milionitih delova atmosfere. Sa tom količinom svaki efekat staklene bašte je naprosto smešan. Uzgred, polupropusna moć za ugljen-dioksid je manja nego za vodenu paru, a upravo ta osobina označava gasove staklene bašte. Da podsetim, to je moć propuštanja kratkotalasnog zračenja Sunca (pretežno ultraljubičast deo spektra), a ujedno moć apsorpcije dugotalasnog zračenja Zemlje (pretežno infracrvni deo sprektra, nosioca toplote). Energija koja stiže sa Sunca biva 'zarobljena' transformacijom ove energije u drugi deo spektra zračenja. O ovom se uči na prvoj godini meteorologije i pada se ispit ako se tako nešto ne zna, bez obzira na ostalo znanje (dakle, neka vrsta pismenosti, kao slovo A).
Ugljen-dioksid ima svoje prirodne emitere. Najveće emisije ugljen-dioksida su iz vulkana i prašuma ekvatroijalnih oblasti, a najveći ponori su vodene površine (okeani i mora). Ovaj balans je teško narušiti ljudskim emitovanjem iz urbanih sredina, od kojih su od nekog iole većeg značaja oblasti zapadne Evrope (Holandija, Rurska oblast), Amerike (Atlanska obala, ali samo oko Njujorka) i Azije (Kina, doline velikih reka do Žutog mora, a da obuhvataju Peking i Šangaj, eventualno ostrvo Honšu, Japan, gde je Tokio). Ostale oblasti su minorne spram ovih, a sve te oblasti ne mogu ni da primirišu jednoj erupciji vulkana.
Vulkani eruptiraju relativno često. Međutim, za to se malo zna, jer se uglavom radi o vulkanima koji nisu tako blizu 'civilizovanog' dela sveta. Odavno žestoko purnjaju vulkani recimo na Aleutskim ostrvima, izbacujući mnogo veću količinu svega iz sebe nego naš islandski poznanik Ejafjalajokul prošlog aprila. Dakle, ne postoji neka ekstra aktivnost vulkana u svetu.
Jedini problem je u tome što je erupcija ovog vulkana odnela prejanicu emitovanih materija u severnu i zapadnu Evropu, izazivajući užas u modelima atmosferske disperzije i prekograničnog prenosa zagađujućih materija. U stvarnosti, vrlo malo je realno toga i palo na zemlju, a sav ugljen-dioksid koji je emitovan se razblažio u atmosferi do neprepoznavanja još iznad Atlantika. Sprečavani su letovi iznad 'ugroženih' oblasti, ali je to bilo iz predostrožnosti jedne avio kompanije koja je imala probleme u prošlosti sa preletima kroz oblak vulkanskog pepela. To se (zlo)upotrebilo na sve letove, pa je nastala poznata avio histerija otkazivanja letova.
Svet u XXI veku je postao naprosto histeričan. Bilo šta što se dešava, koristi se za uzbunjivanje, a kada su uzbune u pitanju, eto ti osiguravajućih društava da dođu po svoje i to da dobro naplate. I ne samo oni, već čitava bulumenta raznih institucija koje žive od prevare ovog tipa. Neznanje je moć, reče Orvel ('1984') u svoje vreme.