Dragi Kobe,Rane 2000te, ja dete od par godina iz sportske familije, nesvestan problema i bez briga, zaljubljujem se u sport i pocinjem sto da ga igram, sto da ga pratim. Moji me "navlace" na Crvenu Zvezdu, krecem da pratim fudbal, Premier ligu, Primeru i Calcio. Ronaldo , Zidane, Raul i Figo vuku tim u belim dresovima koji mi je zapao za oko, jedan dugokosi madjionicar im prkosi u Barseloni. Henry razvaljuje na ostrvu, Barthez luduje na golu, a u Italiji guzva, Del Piero-Nedved-Davids, Totti-Casano-Montella, i klubovi iz Milana. U tenisu vladaju Kuerten, Hewitt, Agassi, Federer se probio u vrh, Ferrero i Corria uvek opasni posebno na sljaci. Pojavljuje se jedan dugokosi klinac u majici bez rukava za koga odmah pocinjem da navijam i to traje do dan danas bez prestanka. Sa vremena na vreme odgledam koju trku Formule u nadi da ce neko skinuti Schumachera. Svi su oni bili dobri, ne dobri- sjajni, ali sve sam ih gledao, svi su bili realni. Kao jos predskolski klinac cujem "po kraju" od ljudi za NBA komentarisu kako tamo igraju neki nasi, a glavni protivnici su im po njia "ona cincuga, Sakiv O'Niv
", i TI, jedno mitsko bice ,Kobe Bryant. Pocinjem povremeno u nekim ranijim terminima da hvatam prenose na B92 i tu prvi put vidim tebe, igraca u ciju kosarku sam se momentalno zaljubio. Bili su tu mnogi majstori kojih se secam i Iverson i T-Mac i Garnett i Duncan, ali niko mi nije bio drag, osim Kobea. Igram se u predsoblju sa tatom i gostima kad nam dodju "puta oko sveta". Kos okacen na ulazna vrata, sundjerasta lopta velicine sake, prvi sut odmah ispred njega, pa 3 koraka unazad na prag WC-a, pa 2 u desno do pola ormana, pa sa kraja predsoblja dijagonala i zavrsavas iz kornera. Ko baci airball, mora ispocetka . Kad pobedis uvek pomislis "kakav sam Kobe".
Godine prolaze, skola uveliko pocela, legende u svim sportovima, zavrsavaju karijere, a Rafa i Kobe haraju i dalje, a ja pratim sve svesnije i aktivnije. Gledaju se highlightsi na netu svakog jutra, citaju se vesti svakodnevno, radujem se svakoj pobedi Lakersa i zatrpavanju kosa od strane Kobea. Odlazim sa svojima za inostranstvo i pocinjem cesce da pratim streamove. Fake-ujem spavanje radnim danima pred skolu i ispod jorgana palim krisom stream sa slusalicama ili na mute, da uhvatim bar prvo poluvreme kada Lakersi gostuju u "istocnoobalskim terminima" ili kad je neki dobar mec lezem ranije i navijam sat na 5:30 da uhvatim drugo poluvreme u Staples centru. Shaq-a vec uveliko nema u gradu svetlosti, Howard dominira u skokovima, Chris Paul u tada New Orleans Hornetsima i Deron Williams postaju gotivni playmakeri, a pompezno na velika vrata pre par sezona je usao i 1 momak iz Akrona, za koga kada sam ga par puta gledao, sam osetio da bi mogao biti opasnost po "Mamba's legacy". Sto ce dovesti do toga da u godinama koje slede navijam iz sveg srca protiv njega. Finale iz 2009. Lakersi razvaljuju, nezaustavljivog Superman-a iz Orlanda, a 2010. repriza od pretprosle godine izmedju Lakersa i Celticsa kada sam terao Pierce-a, Allena, Garnetta i Ronda svi znamo gde. Fisher, Odom, Bynum, Gasol, tada Artest i ostali predvodjeni Bryantom stizu do prstena. Ja klinac u ranijim fazama puberteta presrecan, iako verovatno ne bih znao nikom da objasnim zasto. Kobe uzima i 5. prsten i slika se u kacketu sa 5 trofeja. Sledeca sezona dolazi, opet ocekujem titulu, secam se naslova ili podnaslova na b92 kao juce da je bio, Lejkersi na 8-0, medjutim dolazi taj playoff i Dallas ih ubija. Tim za koji sam posle navijao u finalu, da Lebron i velika trojka Majamija ne bi uzeli. Na kraju je uzimaju sledece godine. Vreme prolazi, dolazim u novu skolu od 7og do 9og razreda, a tamo mnogo klinaca u to vreme prati NBA. Svi imaju svoje idole, sto Jamesa, sto KD, neki vole one koji nisu superzvezde, a ja i jos 1 drug Lakerse i Mambu. Lakersi oformljavaju dream team i ja opet pun vatre visoko podignutog nosa vec pricam o tituli po skoli, jer jbg dosao je Dwight, Gasol i Kobe su tu, a Nash na playu... Ocajna sezona, raskol u ekipi, ni blizu ozbiljnog rezultata. Prate se Lakersi, potajno se nadas uci ce u formu, daj samo da udju u PO, osvojice. Bryant kida Ahilovu, PO vise nije imao smisla. Po prvi put u podsvesti mi se vrzma kako su u pravu oni koji kazu da mu vreme prolazi. Psujem Allenu sve u finalu zbog one nestvarne trojke iz kornera. Zavrsava se sezona, celo leto (inace s eigralo posle skole ili na velikom odmoru) igramo fudbal i basket,1000 fadeaway suteva i zaletanja iz kornera na prvi obruc, zamisljanje kako stoji neko da lupi rampu, proletanje ispod kosa i zavrsavanje na drugi obruc. Naravno procenti nisu bili bajni, ali vezbas, trudis se i dobijas boju .
Sazrevam, prolazi me klinacka faza pubrteta, prestajem da hate-ujem Lebrona, shvatam da je majstor i da ne mogu da uticem na hype oko njega, niti sta ce ljudi misliti o njemu vs Bryantu na kraju karijere, nebitno ko koliko prstenja imao. Isto kao sto meni niko ne bi promenio misljenje ko je najbolji i ko mi je idol makar neko uzeo i 10 titula zaredom. Gotovo da i ne pratim NBA uzivo naredne 2 godine, samo procitam vesti i pogledam highlightse. Samo sam PO pratio. Naredne jeseni je odjeknula vest da je Kobe najavio povlacenje. Uz sok i tugu se vracam NBA-u da ispratim zadnju sezonu. Bilo je tu mnogo losih meceva i procenata, price o nedodavanju i silovanju suta po portalima i twitteru su bile na vrhuncu, a Lakersi na dnu uz po koji bljesak. Dosla je i ta Utah, kao da je juce bila. Na par minuta pre kraja solidan zaostatak, a onda krece magija... Kobe uzima svaki napad u svoje ruke, i svaki sut ulazi, medju njima duga dvojka sa strane tv kamere, trojka sa "gornje" strane. Jack Nicholson, Shaq u cudu, publika u transu, Snoop Dog navaren u nekom svom svetu. Preokrece Kobe utakmicu sa 60p 22-50 iz igre. Ljudi su govorili "poslednja stvar koju bi Kobe uradio je da doda nekom loptu". Upravo se to desilo. Utah ne koristi napad, lopta stize do Bryanta, koji salje pas preko celog terena za saigraca "u ofsajdu" koji lagano daje kos za 2 poseda razlike. 4 sekunde do kraja, timeout, Kobe izlazi uz gromoglasan aplauz od strane svih. Na kraju daje cuvenu Mamba out izjavu.
U offseason-u i cele sledece sezone se nadam da ce se predomisliti, da ce se vratiti, ali duboko u sebi znam, da kada je Mamba presekao, da je to to. Pocinjem ozbiljnije da pratim taj PO, i NBA od te sezone bez nekog omiljenog igraca. Masina iz GSW melje sve pred sobom, Lebron cini cuda u Clevelandu, KD dominira prvo u Oklahomi, pa ih prodaje i ide u GSW, gde postaju nezaustavljivi. Harden dize svoju igru na neki novi nivo, Russ prava TD masina. Pojavljuju se prvo Jokic i Giannis, pa Doncic, zaintrigirao sam oca za NBA, gledam cesto sa njim, ili sa rodjakom jednim kad sam kod njega, a bar svaki mec pratim i komentarisem sa drugovima sa telegrama, uz NBA fantasy groznicu. Uzivam u kosarci, bez da imam nekog kog ne volim. Dolazi i taj trenutak, LBJ obilazi Bryanta, prihvatam to, ponosan sto to radi u dresu Lakersa. Dolazi nedelja, gledam Australian Open ujutru, a uvece idem na trening od 19-20h. Vracam se sa tenisa, idem do neke mesare po cevape, uz smejanje glupostima na telegramu. Posle 5min, uzeo hranu, zvoni fon, zove me brat sa Floride na messenger, koji zna koliko volim NBA. Izbezumljenim glasom pita "Je l' tacno sto pisu, da je poginuo Kobe Bryant?" Veza krci, 4g signal slab, ja se uz jezu pitam "sta prica ovaj?" Ulazim na telegram i na portale i ne mogu da verujem sta citam. Potpuni sok! A tako sam ga cekao kao komentatora ili sa nekom pozicijom u timu u buducnosti. Citam da vidim sta se desilo, saznajem za helikopter, citam sta ljudi pisu. Tragedija. Nema osecaja neke tuge ili bola, samo neverica vlada, nisam uopste svestan sta se desilo. Ulazim u kucu, grlim oca i kazem poginuo Kobe, oni u soku (njegovi drugovi iz detinjstva bili tu, kao klinci igrali basket stalno), pricaju o njemu. Ja jedem i gledam Houston Denver hladno, cujem Edina i Koleta kako jedva pricaju i dalje ne primam informaciju. Lezem da spavam, gledam Rafu jutros citam sta je ko rekao, vidim svi utuceni, ja nesto nikakav ali bez emocija. Dodje i ovo vece, krenuo da razmisljam i krenuse suze i plac, prestaje denial faza. Postajem svestan osecaja, kao milioni drugih fanova, svuda po svetu. Dobrih par minuta izbacio to iz sebe i otisao u setnju. Kupim u "Skroz Dobroj" neko pecivo, prolazim pored kontejnera i naravno 5,4,3,2,1 fadeaway clutch ulazi u kontejner, a ja tiho sebi kazem KOBE.
Ulazim ovde i odlucim se da napisem i ja nesto. Nazalost nemam nista pametnije da napisem u ovom momentu, vrv sam milion stvari propustio da kazem, sto cu se hladne glave setiti. Verovatno ce se neko ko nije iz "te price" za 5 godina smejati ovome, ali nije ovo zalopojka ili melodrama, nego moj poslednji pozdrav i pocast legendi i jednom od moja 3 idola (iza Rafe, a ispred Torresa), koja su mi usrecila detinjstvo. Veliki si Kobe, i ostaces zauvek.
#24 
