Ja udavih ovu temu sa košarkom.
Moja ljubav prema košarci kreće od čuvenog zlata na svetskom prvenstvu 1998. a posebno je učvršćena još čuvenije 2002. Ono čuveno zlato iz Indijanapolisa koje je zapravo bilo "labudova pesma" jedne generacije. Ali ja sam se tada zaljubio u košarku i postao doživotni fan košarkaške rerezentacije SR Jugoslavije/Srbije i Crne Gore/Srbije. Koliko sam samo sati svog života tada kao klinac proveo na košu ispred zgrade i tripovao se da sam Bodiroga (svako u društvu je bio različiti igrač
) .
I tako kao vatreni navijač reprezentacije sam nekako preživeo i onaj mračni period naše reprezentativne košarke koji je usledio od 2003. do 2008. Iz ovog ugla deluje kao kratak period, a tada je delovalo kao cela večnost i da se nikad više nećemo vratiti u sam svetski vrh.
A onda novi uspon kad se najmanje očekivalo. Prvo srebro na Evropskom 2009, zatim i sjajna igra i 4. mesto na svetskom 2010 (verovatno se sećate svi Teodosićeve trojke protiv Španije u četvrtfinalu). I stvari polako dolaze na svoje. Od 2014. do 2017. stasala jedna nova generacija predvođeni novim selektorom i pravimo neverovatan niz:
2014 svetsko - drugo mesto
2015 evropsko - četvrto mesto
2016 OI - drugo mesto
2017 evropsko - drugo mesto
Falilo je samo to zlato da kompletira utisak. Bili smo tako blizu na evropskom 2017. i pitanje je kad ćemo opet biti tako blizu.
Novi sunovrat kreće od 2019. Iz sadašnjeg ugla četvrtfinale i 5. mesto na svetskom prvenstvu deluje kao uspeh, ali tada smo bili poslali "drim tim" na čelu sa Jokićem, a falio je samo Teodosić. Postavljalo se samo pitanje možemo li da pobedimo Amere u finalu ili ne, ali je kao hladan tuš stigao poraz od Agrentine u četvrtfinalu (verujem da je selektor Italije Počeko puštao svojim igračima 10 puta snimak te utakmice da otkriju recept kako da nas pobede).
I tu kreće novi sunovrat naše reprezentacije koji su pre svega režirali Italijani. Prvo šokantan poraz u kvalifikacijama za OI 2020, zatim i već toliko pominjani poraz u osmini finala evropskog prvenstva prošle godine.
I onda ovo svetsko na koje smo se na jedvite jade kvalifikovali, pa otišli bez mnogo bitnih igrača. I dalje stojim pri tome da bi plasman u četvrtfinale sam po sebi bio uspeh.
Nekada sam pratio mnogo više sportova, imao mnogo više slobodnog vremena. Ali sada više klupski ne pratim gotovo nijedan sport (eventualno ponekad Zvezdu i Partizan kad igraju u Evropi fudbal ili košarku, ali vremenom sam sve manje simpatizer bilo kojeg od ta dva tima).
Reprezentaciju gledam uvek u fudbalu i košarci, u drugim sportovima sporadično. Ali košarka mi je nekako uvek daleko ispred fudbala bila zbog svega što sam naveo na početku ove poruke. Gledao sam svetsko prvenstvo u fudbalu, ali nekako posle onih 3:3 sa Kamerunom ili 2:3 sa Švajcarskom nisam imao taj utisak da se desilo nešto neočekivano ili šokantno. U fudbalu je veliki uspeh što smo se uopšte i kvalifikovali. Ali košarkaši su nas razmazili, pa smo počeli da sve osim medalje doživljavamo kao neuspeh.
I da, Đoković. Koliko nas je tek on razmazio. Meni je prosto nepojmiljivo da mu se bliži penzija, koliko je samo on radosti naciji doneo.
Ja ću i dalje o košarci, dokle god smo u igri. Ne bih da tražim neke dublje razloge za poraz od Italije. Nema šta da komentarišem, jer kao što rekoh nisam ni gledao, ni uživo ni ponovljen snimak. Znao sam da ako uđemo u neizvesnu završnicu ne možemo da dobijemo utakmicu i hteo sam da sačuvam živce za dalje. Utakmica sa DR je zapravo eliminaciona utakmica osmine finala i biće drugačije nego sa Italijom. Jaki su, imaju Taunsa, ali za razliku od Italije, slabije nas poznaju, nisu toliko dobro organizovani i disciplinovani u odbrani. Šanse su nam svakako daleko bolje nego protiv Italije. Biće slična utakmica kao protiv Portorika. Blagi sam optimista, gledaću i nadam se pobedi.