Šta da se radi, samo neka su nam sportski uspesi i neuspesi najveća briga u životu i dobro je. 🙂
Ni ja ne mogu da se oporavim još, a ni drugi ljudi sa kojima sam se čuo a da su sa jednakom žustrinom navijali i nadali se.
Već sam više puta u ovoj temi pominjao te ranije utakmice koje su mi teško pale. One dve sa Italijom i ona sa Argentinom, kad sam pre svega osećao razočaranje zbog igre naših. Ona dva finala sa Slovenijom, pa sa Nemačkom prošle godine kada je i samim plasmanom u finale ostvaren uspeh, a u oba slučaja je pobedio za nijansu bolji tim. Tu je više bila tuga nego razočaranje, žal za propuštenom prilikom. E i ovo sinoć je bilo kao ta finala, samo jedna još viša dimenzija.
Način kako je utakmica tekla od početka do kraja, način na koji je izgubljena... Hiljadu tih pitanja "zašto" i "šta bi bilo kad bi bilo". Za koju godinu ćemo se ove utakmice sećati kao one u kojoj smo dobro namučili "drim tim", a mogla je ostati kao jedna od najvećih ili najveća pobeda u istoriji srpskog kolektivnog sporta.
Uh vaterpolo.. pravo da vam kažem ne znam hoću li imati snage ni da gledam. Čuvam živce za tu sutrašnju utakmicu za bronzu. Ako ništa drugo, momci su nakon svega zaslužili medalju i doček na balkonu. Biće teško oporaviti se, motivisati se. Ali ajde, još to, pa da svi zajedno odmorimo od sporta neko vreme.
