Godinama se provlači ista priča o našem fudbalu. Mi možemo ovo i ono, mi smo tim, bre, odlazimo na prvenstva sa ambiijama koje prevazilaze i nemačke i brazilske zajedno, a onda bolni odlazak u stvarnost:
Golman degažira loptu, pa gde padne. A pošto se naši boje da im lopta padne na glavu, to je početna izgubljena lopta. Kada naši dođu na zadnju polovinu terena, kratkim pasovima je vraćaju sve do golmana, a onda degažiranje na opisan način.
Ako naši čak imaju loptu u zadnjem polju, ne znaju kako da je prebace u prednje polje nikako osim dugim i visokim loptama koje se opet gube. Tako se radilo godinama, jer niko ne zna da dribla.
Ako se kojim čudom neko krilo probije u poziciju za centaršut, u sredini nema nikoga ko bi tu loptu dočekao i pukao pored golmana u gol. Ili se kasni po sredini, ili sredina ne zna kud odoše krila, jer nije se pratilo.
Suprotno, ako se centar probije u napad, on izgara od želje da pukne loptu u gol, iako ima još nmajmanje dva saigrača koji čekaju loptu u boljoj poziciji nego dotični glavonja.
Slobodni udarci su već nešto drugo, ali to zahteva veštinu onog koji šutira. Novost koju sam primetio jeste da se sad tu nešto kombinuje, izmišlja svašta-nešto, zaboravljajući da je cilj igre poslati loptu kroz 9.32 m široku i 2.48 m visoku drvenu kapiju koju fudbaleri nazivaju gol.
Odbrana je uvela nova pravila. Pošto se sad napucana lopta u ruku prašta (po novim pravilima), slobodno tumačenje pravila je da treba pružiti ruku lopti, a ne biti njen neprijatelj. Kombinujući ove dve stvari imamo nešto što nam je pokazao Kuzmanović.
Najzad, da je to učinio u napadu, možda mu se ne bi ovako zamerilo. Ipak, nije on Maradona da mu se gol rukom uvažava. A nije svako ni Tjeri Anri, pa da na mufljuski način kao bedna kopija da gol i reši sve probleme. Francuska, znate, ima i ekonomiju, a Srbija je baš nešto i nema.
Uh, sad mi je malo lakše. Očekujem lepu revijalnu utakmicu sa Nemačkom. Feršten?
