Za mene je prošlo leto bilo savršeno po pitanju temperatura, nestabilnosti nije bilo i to je jedina mana. Padavine su bile izrazito nepravilno raspoređene po mesecima. Jeste da je ostavilo posledice po prirodu, ali sve se brže oporavi od suše, nego od poplava i grada. Kiša? Pa neka pada i dalje, ali temperature bi trebale biti više, za moj ukus. To je moje mišljenje koje nikome ne znači. Moj doživljaj, zato je i nepostojeći za druge ljude. Kada se sve sabere i podeli dobijaju se prosečni klimatološki rezultati. Posmatrajući smenu kišnih i sušnih, toplih i hladnih godina uočavamo da priroda teži da stvari dovede u stanje ravnoteže. Šta su zapravo ove amplitude nego pokušaji mrdanja prirode. Sušna i kišna godina se međusobno poništavaju, dobija se neki prosek. Ne treba paničiti, ovo se sve dešavalo i pre postojanja nas, ljudi, i to u daleko snažnijem obliku. Jednostavno, jako smo postali ranjivi, možda smo oduvek takvi? Ko će ga znati. Mi smo ovde niko i ništa, najobičniji putnici koji plove rekom vremena. Kako nas je priroda stvorila, tako lako nas može i uništiti. Čovek jeste najsloženije biće na Zemlji, ali ne i diktator svega. Samim tim mi nismo ti koji upravljamo prirodom, a ni nemamo to pravo, niti imamo tu moć. Ozeleneće biljke, procvetaće ruže, rodiće voće. Sve u svoje vreme, mi ne trebamo brinuti za te stvari, mi se jedino moramo brinuti za svoje sitne i beznačajne živote. Kosmos je golem, a šta smo mi tu? Ništa. Imamo tu čast da živimo na Zemlji. Ona nam pruža i održava nas u životu, a isto tako nam ga i oduzima, po njenim pravilima. Zato, uživajmo i u Suncu, kiši, oluji, snegu, prirodi. A isto tako i u nekim materijalnim, beznačajnim stvarima. Zato smo i stvoreni.
