Moja poruka je učinila svoje, jer da nije, verovatno bi je ti ignorisao
No, da krenemo o muzici, jer zato smo tu, te da i ja nastavim ono što sam započeo, ali zbog drugih obaveza nisam stigao. Naravno, nadam se da priča na tu temu neće biti predugačka, a ako bude, može se slobodno ukloniti.
Sećam se Leonarda koji je govorio o umetnostima analizirajući i mešajući je sa svevišnjim, na taj način, da je upravo pokušavao dati poređenje sikarstva sa ostalim umetnostima. I sećam se da je podešavao reč tako, da je muzika oduvek bila jedna od, po njemu, najneuravnoteženijih izražavanja. On je govorio kako za razliku od slikarstva, muzika ima svoj početak i kraj, dok je slika večna.
Iako on predstavlja autoritet i danas u nekim stvarima, na ovome mu nikada nisam mogao verovati. Međutim, delovanje muzike je mnogo moćnije i intenzivnije od delovanja ostalih umetnosti. Jer ona na jedan poseban način odgovara na sva suštinska pitanja koja bismo sebi zadali u samosti. I to dublje nego sve ostale umetnosti, jer jednim neposredno razumljivim jezikom, koji nije prevodljiv na jezik razuma, iskazuje najdublju suštinu predmeta o kojem govori.
Međutim, ono gde sam se ubacio u ove postove, jeste trenutak kada je sve počelo da se kreće nekim neverovatno nepromišljenim pravcem, a to je "šta je od čega bolje". Vidim da se u razgovoru o ovome, često mešaju svest i osećanja, a na glas se i zvanično mešaju i iznose na svetlo dana.
Kratak odgovor na ovo bi bio, da svako ima svoj ukus. I naravno, ovo je istina. Ovo je upravo detalj koji nas graniči od davanja komentara na drugačiji pogled (uopšteno).
Muzika je na neki način, nastala od poezije. I najpre bismo mogli zamisliti zamišljenog pesnika kako i nakon završene pesme u svojoj beležnici, oseća nedostatak nečega, isto kao što i muzičara zamišljamo isto tako zamišljenog nad svojim tonovima. Ove dve oblasti, kao da su sudbinski povezane. Slepoća Homerova i Betovenova gluvoća, jednog te istog korena se drže. I u poeziji i u muzici, presudna reč je aletheia... dakle u svemu tome, radi se upravo o - istini.
Nakon razmišljanja i slušanja sa strane, shvatio sam da je bukvalno svaka vrsta umetnosti ispravna, ako usrećuje ljude. Naravno, većina je toliko arogantna, da samo ono sebi slično, shvata dobrim. U svakom slučaju, kako mnogi misle, nije loše dati svoju ocenu onoga što volimo, jer na taj način, mi kazujemo šta je ono što nas bodri u prepuštanju (u slučaju muzike), zvucima. Kada nema toga, mi gajimo predstavu da nam muzika koju slušamo daje nešto što nikome nije potrebno i što ne treba nikome dati. Nešto posebno, što kada podelimo, i nije toliko od te vrste, pa izlazi, da nikada ne shvatamo šta je to što nam naš omiljeni ton u stvari pruža.
Zato treba govoriti, jer shvatiti, a ne podeliti, znači uništiti deo sveta za godine napretka.
Turbo folk, kao naš klasičan primer, može se reći, jeste preko potreban. Znam da će začuditi ovakva izjava. Da se razumemo, tako nešto ni ja ne slušam, ali želim reći, da je svaka muzika, svaka koja je namenjena određenoj vrsti ljudi, poželjna, ma šta mi mislili o njoj.
Uzmimo za primer nekoga ko sluša turbo folk i pustimo mu Brandenburški koncert. Naravno da će se čovek smejati u prvo vreme, dok ga ton toliko ne iziritira da verovatno poželi da ubije nekog. Ali pustimo mu njegove melodije i uočićemo isto ono što i mi svi vidimo na sebi, kada slušamo ono što nam je poznato: videćemo osmeh, harmoniju, koja nastaje isto kao kod nas, izaziva iste procese i čak hemijske afinitete, samo je drugog porekla.
Što se mene lično tiče, ja sam i za turbo folk i za punk i za Sergeja Ćetkovića (ako čita ovo, može primiti samo reči hlave). Ni njega ne slušam, ali mi ne smeta i mogu ga slušati uz neki posao, da svira u pozadini. Nikada ne bih mogao to raditi držeći slušalice na ušima i analizirajući ono čega nema.
Ali on je jako koristan. Podiže raspoloženje, nalazi se ljudima na dohvat sa police, jer im je blizak. To je sve. To je sve što muzika čini.
Tako, ti koji slušaš punk, dolaziš do uživanja na sebi svojstven način i kroz drugačija podražajna sredstva, ali isto tako to uspeva i onome koji sluša Sergeja.
Naravno, ne treba zalaziti u to koliko je turbo folk umetnost (što nikako nije), već pre svega treba shvatiti da je takva muzika potrebna i da se bez nje, može zamisliti pogotovo sumorniji i grublji svet u odnosu na ovo kakav je sada.
Ako bismo sedeli i pijuckali čaj, ti bi mi verovatno rekao kako je tvoj čaj prijatniji od mog. Ja bih negirao to i rekao kako meni nije bitno koji je čaj bolji. Bez razmišljanja, svako bi odgovorio da je lepši po ukusu čaj mnogo bolji od onog koji je gorak i bez šećera recimo.
Međutim, nije baš tako. U prirodi, to su biljke među kojima nema hijerarhije i one su sve jednake. Bolji i lošiji čaj dolaze iz naše svesti, mi ih stvaramo, ne sama priroda koju smo osušili i stavili u vrelu vodu. Dakle, ako sam srećan, mogu piti sa zadovoljstvom bilo koji čaj.
Većina smatra kako su takmičenja u borilačkim veštinama zamišljena zato da se vidi ko je bolji. Ovaj pogrešan uvid u disciplinu je doveo do niza takođe usmerenih razmišljanja koja su pronašla svoj put do svesti ljudi, te je ovaj sport poprimio prilično iskrivljenu dimenziju.
Takmičimo se, da bismo videli razlike u samoj veštini, od jedne individue do druge. Ništa drugo. Najveća borba, jeste ona koju imamo sami sa sobom.
Tako, podrazumevajući ovo, ti si dragi Transmat, kao i svi drugi, nepobitan dokaz da sam u pravu, jer ti i ja ne govorimo o sebi, već o različitosti ukusa, kao i različitosti muzike. Mi smo nuspojava delovanja muzike kroz reč, gde je možda otvoreno samo delimično, o svima nama i našim dragim tonovima. Otud je potrebno govoriti o tome javno, bez privatnih poruka. Ne zbog nas samih, već zbog onoga što smo iskusili.
Ovo me podsećan na veoma nepromišljena razmišljanja o letenju. Ako neko doživi nešto u vazduhu i reši problem, svi to komentarišu. Međutim, čim dođe do stradanja, svi zovu telefonom i mole da se o tome ne piše na forumu, da ljudi ne saznaju. Zašto? Ja želim da znam gde je nastala greška i kod drugog, jer samo tako ćemo najbolje učiti.
Zašto filozofija nema veze sa umetnošću? Jednostavno, zato što su i jedno i drugo - isto. Umetnost je naišla pre, ali je filozofija izveden pojam koji se pojavio kasnije i samo je klasifikovan.
Tako, muzika po sebi nije naša lična, već sasvim javna. Reklo bi se, ako su poezija i ton delo jednog istog, ali samo dobro i vešto uklopljenog, da je muzika melodija, za koju je stvarnost stih.
Upravo nakon svega rečenog, dok se pero suši, snebivam se u sebi da kažem još jednom, da nije bitno kakva je muzika, dok je ona pogon za dušu u kojoj čovek uživa i koja ga uzdiže iznad svega ostalog i stavlja u rang sa tvorcem.
Zato umetnost ne postoji, sem kao ekspresija, snažan izraz umetnika, koji stvara pod dejstvom onog snažnog imperativnog parametra pod kojim se pogone i najsnažniji među njima, onog u kome on mora da stvara, ne zato što tako hoće, već zato što mu je takva priroda.
Stvaraoc je bio oduvek taj koji je budio iz uspavanosti taj nepatvoreni čovekoljubiuv duh, koji varniči kroz sve nas u svakom trenutku, bez obzira na to koju muziku slušamo.
Ono što nikako ne smemo reći, jeste da je neka vrsta muzike bolje ili lošija od ostalih, jer ovo je isto što i reći "ubiću da bih se osvetio". Mržnja rađa samo više mržnje.
Poštovanje je osnova sreće. Tek ako imamo poštovanja prema drugima, možemo uzdignute glave da hodamo ovim svetom.
Istina, ne smatram da će biti shvaćeno kako neko može da ne stane na neku stranu. Ali da bih bio povodac nečijim razmišljanjima, ja moram mrzeti ili biti mržen. A ja to ne mogu i neću. Reči su korisne, ali mogu reći samo delić. Nagnati na razmišljanje. Sve ostalo je na nama. Od velike količine knjiga nikada ne treba tražiti konačno rešenje, jer ono se ne može saopštiti. To je ono što osetimo nakon što naučimo nešto novo, ali ne umemo i nikada nećemo umeti da to opišemo drugima. Biće to predmet našim mislima kada god nam pogled odlazi u suton, jer će nas hvatati u bilo koje doba slobodne misli i kazivati "pokušaj, objasni!"
Ah da, da ne zaboravim reći nešto i Leonardu, a to je da je muzika, nasuprot njegovom mišljenju, verovatno največnija od svih! Upravo je otkrio tajnu zašto, a ona je da je to njena nesavršenost i nedovršenost. Sve što je dovršeno, mrtvo je. Kao što je i pesma koja se završava mrtva. Ona, čiji će tonovi šumiti kroz vekove, još nije napisana. A ne sme ni biti. Smrt mora ostati jača od života.
