Heh, Brandži, kao da je negde to drugačije. Dok sam bio momak, više sam i ja tako blejao u devojke... Stvari su se promenile kada sam 'stis'o petlju' i krenuo u akciju. Doduše, to je moglo da bude i panično, ali dobro je što nije. Ipak, ne baš u prvoj mladosti, došao sam do žene svog života, i to za relativno kratko vreme.
Ima tu par važnih momenata. Recimo, treba biti svoj. Treba biti odlučan. Treba isticati svoje kvalitete, jer će mane svako da ti nađe. I najvažnije, treba biti opušten. Bez napetosti. Ako nešto ne ide u željenom pravcu, to je zato što nema akcije sa naše strane, a ne zato što, ne znam, 'nisam taj tip čoveka', 'nije mi suđeno', 'neće me', 'svi su ovakvi - onakvi - nikakvi' i sijaset raznih izgovora za neuspeh. A neuspeh leži u nama samima. Ono što često od neuspeha ne vidimo jeste da isto tako u nama leži uspeh. Samo ga treba uzeti.
Imam prilike da vidim kako se pate neki moji prijatelji koji još čekaju ne znam ni ja šta, neku idealnu tvorevinu. Pate zbog svoje samoće više nego ja zbog neizbežnih porodičnih situacija. Ostariće i biće pod nekim emotivnim mostom, ostavljeni kao pocepane krpe... A nisu loši ljudi, što stvar čini crnjom. S druge strane, nisam ni pristalica izreke 'probirač nađe otirač', ali ne treba tražiti idealnu osobu, jer takva postoji samo u mašti. Umetnost je naći osobu sa kojom ćeš imati što manje neuklapanja, a hrabrost je odlučiti se na zajednički život sa takvom osobom.
Neće ništa da padne s neba. Zato sudbinu treba pomalo čikati, ali ne i izazivati. I strpljenja...
