Pa očigledno da neće niko nikome prvi da priđe... 
A zašto-ne znam... 
Petlja, prijatelju, petlja... da ne kažem neku drugu reč. Ipak, reći ću englesku reč, a to je 'guts'.
To mi je jedan od najnerazumljivijih strahova. Trebalo bi da su ljudi razumna bića, bar sami sebi daju takav epitet. Vrlo često takvom epitetu nema mesta.
Ali, taj strah mu dođe nekako iskonski... Naš narod kaže 'Čovek je čoveku vuk'. Zašto se ide tako neprirodnim putem, da jedan čovek u drugom vidi samo konkurenciju i ugrožavanje? Učeni smo da u ljudima vidimo dobro, pa opet se primećuje loše pre svega. Ko koga ugrožava? Pa niko nikoga, jer svako bi trebalo da radi svoja posla. Uvek sam to pričao svojom sinu (ćerkica je još mala, ali porašće i ona brzo): Svako svoje da radi i - raj na zemlji. Onda ne bi bilo više ni tih strahova od prilaženja. Nakazno, ali ispada kao da strah od prilaženja nemaju samo oni koji ne prezaju ni od čega.
A usamljenost mislim da je jedna od najtezih bolesti.
Ima još jedna veoma teška i zarazna bolest, a to je glupost. I neizlečiva je.
Idealna osoba...ma ne postoji...treba da trazimo nekoga ko nije idealan i da ga, kako kazu, ucinimo idealnim svojom ljubavlju (tj idealnim za nas).
Naravno da ne postoji. Samo, pazi se da se ne zaletiš u idealizovanju. Ne možeš nekoga da idealizuješ, a da se ne zezneš. Ja nisam verovao, ali zaista je tako kad kažu 'Ljubav bude i prođe - vidi šta će ti ostati od svega toga'. Ne kažem da ja ne volim svoju ženu, naprotiv. Samo, mislim da to više nije ljubav, već saživot, život u dvoje ili koliko već članova porodice ima. Zajedništvo u pravom smislu te reči. Ako toga nema, džabe pričamo.
Ja sam idealan, a vi kako 'ocete... 
Ja nisam idealan, ali za vas jesam!
Jutros sam čuo jedan (ženski) vic:
Postoje tri faze u razvoju muškarca:
- nezreo,
- nezreo,
- senilan.
Ja sam iskreno u drugoj fazi. Bio bih možda i u prvoj, nego imam dvoje dece... Opirem se svakoj promeni, pa i odlasku u treću fazu.
Hahahha eto, ja lepo pokusam da pricam malo sa odraslima, da lepo pricamo o ozbiljnim temama, kad ono medjutim... 
Moji pokusaji padose u Dunav!
Ali sta je tu je...
Ništa, vadimo temu iz Dunava. Doplovila je do mene nizvodno (pored Sremskih Karlovaca
) znajući da ne može uzvodno uz Begej. Za takav poduhvat treba vremena (phase one), da to lepo doplovi do ušća Tamiša, pa uzvodno (zar?)...
Brandži, ne daj se! Kada neko odustaje, setim se potpisa jednog mog drugara. Kaže 'The light at the end of a tunnel is a train coming to run you down' (Wille E. Coyote) Kad sam ga zapitao zašto ima takav potpis, on mi reče. 'Znaš, ja se kojotu divim. Uvek juri za tom pticom i nikad je ne uhvati. Ali, ma koliko uzaludno izgleda, ma kakav neuspeh da doživi, on pokušava ponovo.' Obe misli su odrazile tačno šta je čovek hteo da kaže. U poverenju, smatram ga uspešnim.
