da se razumemo, ni srpski, ni bilo koji drugi jezik nije "oduvek"... sve je u nekom trenutku nastalo, a dug proces kodifikacije, uglavnom podstaknut političkim razlozima, dosadna je i duga priča... u svakom slučaju, svuda u svetu, kao i ovde - veće razlike postoje između dva susedna sela nego između dva udaljena grada: to je već pitanje mentaliteta i rivaliteta...
a granice jednog jezika, pa i sam pravopis - to je sve pitanje dogovora: stručnjaci uglavnom lenjo prate promene u govoru i aktuelnoj praksi i posle nekog vremena odobre ono što već odavno postoji: u principu, ne treba se plašiti sopstvenih grešaka - /ako vam se dopadaju/ pošto će možda - zbog masovne upotrebe - jednog dana ta ista greška biti priznata kao pravilo! (ali samo
možda!)
ali da se vratim na konkretne nedoumice:
glagol TREBATI po svim starim uzusima /kao pomoćni glagol/ mora da ide bezlično /verovatno po uzoru na latinski, pošto je i u francuskom takva zabrana/:
Treba to da uradim! Trebalo je to da uradim!u hrvatskom je to potpuno besmisleno, pošto tamo umesto konstrukcije "da + prezent" uvek stoji infinitiv i iz takve rečenice /npr.
Trebalo je to uraditi!/ - niko ne bi razumeo ko šta treba da uradi: zato je tamo odobreno - (sa infinitivom)
Trebam to uraditi! Trebao sam to uraditi!u srpskom je opet problem što se to TREBA pomešalo sa MORA:
naravno, ispravno je -
Moram to da uradim! Morao sam to da uradim!/niko od nas ne voli ono što se mora, pa ćemo radije reći - TREBA... i to se zove eufemizam/
nadam se da obrazloženja nisu bila previše opširna i dosadna...
