glas J se u našem jeziku čas čuje, čas ne čuje...
za ovaj problem posebno ne važi ono staro školsko (vukovsko) pravilo "piši kao što govoriš" - jer ne znamo sasvim do kraja ni šta izgovaramo...
a naš je pravopis zapravo mešavina tog pravila i etimološkog principa /koji je više zastupljen u hrvatskom i u većini drugih srednjoevropskih jezika/
elem, najveći problem je kad se ovo J nađe između I i O:
toga se valjda svako seća iz osnovne:
kamion,
fioka,
radio,
studio,
Tokio,
scenario...
ali! pravilo ne bi bilo pravilo da nema izuzetaka: npr. treba -
vijoriti se /pošto je u korenu ostalo to J, kao u srodnoj reči - vijati se/...
ali! postoji i izuzetak od izuzetka: iako je u osnovi heroj, njegova osobina se kanonski ipak zapisuje kao - heroizam!
dalje: sve reči koje u nominativu imaju J, i u ostalim padežima će zadržati isti glas /mada ga mi svi izgovaramo manje-više isto kao i onda kad ne smemo da ga pišemo/
dakle, pravilna upotreba: sa konstatacijom, mehanizacijom, kompilacijom, Skandinavijom, ekspozicijom, Srbijom, tendencijom, emisijom, energijom, kanalizacijom... to uglavnom nije problem...
ali ne sme:
tradicijonalno /svejedno što postoji tradicija/ - nego samo
tradicionalno!
i nikako ne -
scenarijo /mada je u množini sasvim ok:
scenarija/ - nego:
scenarionedoslednost ovih pravila uglavnom zbunjuje decu, ali odrasli uglavnom pamte jednu po jednu reč... reč po reč, kao za engleski... /oni isti koji su izmislili onaj pojam hiperkorektnosti --- hm, sad sam zaboravila kako su mu nadenuli ime
/
elem, kao što rekoh, nijedan pravopis nije savršen, nego je urađen kao kompromis, nesavršen uostalom, kao i svaki kompromis... ali to je otprilike jedini način