Hvala ti na ovome! Jako je inspirativno o tome govoriti, ali nekako, teško se može pronaći vremena za sve teme.
U pravu si za sve što kažeš. Slažem se da se slabo radi u školama što se toga tiče. Ne mislim konkretno na rešavanje nekih problema i primera kako šta treba pisati, već najviše na opšto obrazovanje koje ne možemo steći tutorstvom, već upravo čitanjem.
Postoji još dosta takvih pitanja koja bih imao, ali ću ih ostaviti kako na njih naiđem.
Slažem se takođe da je potrebno pisati iz duše. Samo što se to najčešće ne odobrava sistemom. Valja pronaći neku sredinu i prevrnuti svoj sopstveni tekst naglavce, toliko da se eventualne stvari poprave zarad te propusnice okoline.
Primetio sam recimo, da pisanje posle nekog vremena počinje da budi nešto nerazumljivo u čoveku. Neku osobenost, koja se teško može pokazati sada, u realnom vremenu i nema nade da će to ikada moći. A to je neka oholost jezika, koja se izražava samo i samo u pisanju.
Tako, u korespondenciji, naše izražavanje postane drugima nerazumljivo, generalizovano i posle nekog vremena, potpuno neshvaćeno. Ne verujem da je razlog ovome naša nepažnja, već više činjenica, da pisana reč ima zaista jako veliku svrhu, ali da nakon nekog vremena nailazi na zid.
Naročito se ovo izražava ako se od nas traži da nešto objašnjavamo, da stalno odgovaramo na pitanja, ili iz naše želje da se objasnimo kroz pisanje. Ovo sam primetio iz svog iskustva, kao i još puno drugih. Tada nastaju pisanja na pisanje, koja su tipa: mislio sam ovo ili ono. Onda zastanem, pa se zapitam, nisam li mogao odmah objasniti? I zašto li nisam išao direktno, nego sam pisao prvo "svojim jezikom", a zatim sam prevodio toj osobi detalje tog jezika. Pomalo nelogično.
Zato se najčeće nailazi na jako površno izražavanje što se ovoga tiče i možda otud što je jako malo pismenosti i načitanosti. Ne postoji iracionalnost... ljudi nemaju vremena da misle o tome "šta smo mi mislili pisanjem", jer svet je brz i valja preći na dela, bez mnogo umovanja... razmišljanje je teško, pa ga ostavimo onima koji ga vole. Pisanje nam je postalo poput SMS poruka: "pica, dva komada, za poneti"
Dakle osećam da pisanje ima svoju divnu svrhu i ona ostaje takva, ali da u direktnom dopisivanju, posle nekog vremena, vredi sresti se i razgovarati lično, licem u lice (ovo tačno ima svoj momenat u vremenu). Naravno i direktan razgovor je potpuno isti kao ovo što sam već opisao i ima svojih mana, pa je opet i tamo potrebno zaustaviti se i reći: pisaću ti o tome.
Ne znam zašto, ali konstantno osećam u sebi ovakve prelive, gde jedan deo izražavanja može postojati uživo, dok ne naiđe na lako osetnu granicu, a zatim je preuzima pisanje. Pa onda opet ono nailazi na granicu itd.
Pitam se šta bi se desilo kada bih znao jezik gluvonemih (želja mi je da naučim). Gotovo sam siguran da bih osećao kako se jedan deo onoga što želim ekspresionirati, mora opravdati samo takvom komunikacijom. Slično kao što bi trebalo sa ljudima razgovarati na više jezika simultano, jer samo našim jezikom, imam osećaj, teže objašnjavam neke stvari, negoli na nemačkom, engleskom i italijanskom uporedo.
U svakom slučaju, preći ću na tvoj savet o čitanju, jer je zaista potrebno