hej, pa ovo je forum i taman posla kad bi ova rubrika bila rezervisana samo za moje postove (mislim da bih u tom slučaju ućutala)... jezikom se svi koriste i u tome su svi prirodni govornici - kompetentni...
ja čak nemam mnogo pojma kako se u kom kraju govori, pošto slabo putujem, a ono malo što sam naučila iz dijalektologije, prilično je izvetrilo u detaljima...
ali vidim da vas više zanima kanon standardnog jezika, tu ponešto mogu da objasnim: da, što se tiče ovog - dopuštene su sve regionalne varijante (čak i one koje su danas izvan državnih granica)
interesantno da je ova "beogradska" varijanta novijeg datuma i da su se dugo naši gramatičari opirali tome (to je ono što vam stalno pričam - pre ili kasnije, opšteprihvaćena "greška" postane pravilo)
zato u Jezičkom priručniku (1991) Ivan Klajn piše:
"Dvosložna imena odmila (hipokoristici) sa završetkom na -e, kao Mile, Rade /.../ u gramatikama su priznavana samo s promenom Mila, Milu, Milom, Milov, kakvu imaju u centralnim i južnim govorima, ili (od) Mile, Mili, Milin (u zapadnim govorima).
Promena Mileta, Miletu, Miletov, međutim danas je toliko raširena u jeziku velikih gradova da se više ne može goniti iz standardnog jezika."
dakle, to važi samo za nadimke, ali ne i za imena na -e (Đorđe, Pavle), zato će to Mile i Dule naš gradski osećaj za gramatiku tretirati kao dete (ista promena za srednji rod: uzeću od deteta, od mačeta, od govečeta; ali - vidim dete, mače itd. - tu se genitiv i akuzativ ne poklapaju)
ali po analogiji sa padežima za muški rod, tu je došlo do ukrštanja dve paradigme:
Video sam Pavla, ali neću od njega da tražim slike, nego od Đorđa.
Video sam Duleta, ali neću od njega da tražim slike, nego od Mileta.
to je sigurno nastalo da ne bi dolazilo do zabune u tim pomenutim "velikim" gradovima, gde je uvek bilo puno ljudi s raznih strana i gde je trebalo precizno razlikovati o kome je reč... jer ako meni neko kaže da bio - kod Mileta, ja znam da se njegov domaćin zove Mile /tj. tako ga zovu/, a kad kaže da je bio kod Mila, onda se taj valjda zove - Milo! a ako je bio kod Mile (s dugim akcentom na I) - mislila bih da mu tepaju: Mila... (ovo ja sad s naivne pozicije, tako kako to deca razumeju)
e sad, problem je u tome što u tim nekim krajevima ili ne postoje nadimci Mile, Dule i sl. - ili su došli naknadno, pa se izjednačili s onim imenima na -o
u svakom slučaju, tradicija našeg standardnog jezika voli da pamti pravila koje je nekad propisivala, tako da beogradske (i ine) navike ne mogu biti baš toliko dominantne, barem što se tiče zvanične gramatike... ali u svakodnevnom govoru - sve što iskače nekom deluje smešno, nekom je samo signal različitosti... a sami govornici moraju da izaberu da li žele da sakriju svoje poreklo ili da ga baš istaknu (to je već problem druge vrste)
i da, otkud taj takav infiks -et- ? nisam baš sigurna, ali znam da ga ima i u staroslovenskom i ostao je u još nekim slovenskim jezicima, sporadično... stvarno ne znam mnogo o tome, ali možda (ali samo možda!) to ima neke veze sa postpozicionim određenim članom koji se sačuvao u bugarskom i makedonskom (npr. čovekot, ženata)