dva pitanja lične prirode
pitanje jeste personalno, ali u mom slučaju nije lične, nego profesionalne prirode -
štošta sam ja učila, ali učenje i znanje su dve različite stvari, naročito kod tako neiscrpnih područja...
u suštini, bavljenje bilo kojom oblašću podrazumeva stalno dopunjavanje znanja, tj. učenje
- zato uporno tvrdim da ni maternji jezik ne znamo do kraja, a šta tek sa stranim!
koliko god se trudila, nikad neću imati savršen osećaj za strani jezik, možda i zato što ne želim da izgubim osećaj za svoj jezik, sopstveni idiom, za svoj lični stil...
/a sopstveni jezik ne znamo do kraja pre svega zato što se stalno menja, zato što je živ...!/
sa učenjem srodnih jezika postoji opasnost da se to sve pomeša, naročito ako se polazi samo od gramatike; a upravo tako sam, samo gramatički - kroz dve studijske grupe - bila primorana da učim: po dva semestra slovenački i makedonski, plus staroslovenski /mrtav jezik/, zatim četiri semestra ruski i osam semestara - poljski, tako da ovaj poslednji sad jedino aktivno govorim, a za sve ostale, pa čak i one koje nikad zvanično nisam učila - ostaje pasivno znanje, delimično razumevanje govora ili nešto bolje čitanje /uz pomoć rečnika/...
nisam rekla da mi je makedonski bio težak zato što nema padeže, nego naprotiv - zbog toga što je mnogo sličan srpskom... i sa poljskim imam sličan problem, mnogo manji doduše, pošto su razlike tu veće, ali nikako mi ne ulaze u glavu manje frekventne reči koje zvuče i znače isto: stalno ih zaboravljam... padeži su isto problem, tj. ne sami padeži, nego tzv. rekcija - koji padež ide uz konkretne glagole, itd.
- da, lakše je i tu upijati čitave fraze /kao na engleskom ili francuskom/, nego govoriti po pravilima naučene gramatike...
a mađarski - taj jezik je za većinu ljudi težak upravo zato što ne liči ni na jedan od većih evropskih jezika /srodni su mu genetski samo finski i estonski, ali zbog geopolitičke udaljenosti danas ni oni nemaju mnogo sličnosti/...