U nedelju, 20. aprila, sa početkom u 21 čas, održan je koncert benda koji sebe naziva Leb i sol.
...
Da, taj bend sebe naziva Leb i sol. Međutim, zašto tako kažem? Zato što je spala knjiga na dva slova. No, krenimo redom.
Koncert je počeo sa uobičajenih 10 minuta zakašnjenja. U velikoj dvorani Sava Centra bilo je malo praznih mesta, tako da, ako je kapacitet dvorane 4000 posetilaca, unutra je bilo negde 3500 ljudi. Iako sam dobio informaciju da Leb i sol nastupa bez Vlatka Stefanovskog, prosto sam u neverici čekao da sve počne. Na bini instrumenti, lepo poređani: sa strane po komplet klavijatura, u sredini bubnjevi na jednom malo uzdignutom podijumu, a u dnu tog podijuma uredno poređane gitare. A onda je sve počelo.
Kako su se svetla zamračila, otpočelo je (meni bar) vrlo neprijatno brujanje programirane elektronike, ritmične do histerije i apsolutne nervoze. Na bimovima sa strane bio je prenos scene koje su snimale dve tri kamere, a u dnu smo bili uredno informisani (a ponekad i dezinformisani) o tome kako se zove koja kompozicija. Dakle, tu je pisalo 'Leb i igri'. Posle jednominutne tirade, otpočeo je nesvakidašnji pakleni ritam ove kompozicije koja otvara novi album Itakanataka (tj. Itakodalje).
Dok je to trajalo, gledao sam članove benda. Koki Dimuševski bio je na desnim klavijaturama, sa sve vunenim kapčetom na glavi. Do njega Bodan Arsovski, kulturno držeći svoj 5 string bas. U sredini, za bubnjevima Srđan Dunkić, muzičar o kojeg nisam do tada mnogo čuo. Levo, sa gitarom, Mića (Dimitar Božičkov), sa repićem u kosi i gitarom koju je svirao krajnje precizno i koja je bila obojena u prepoznatljive Leb i sol boje. Krajnje levo pomoćni klavijaturista kojem ne znam ime. Povremeno se pojavljivao klarinetista (ne Lignjoslav Pipak) koji je krajnje suptilno dodavao svoju boju bogatstvu instrumenata kakvu Leb i sol nisu do sada imali. Saksofon i Slobodan Trkulja su bili burno pozdravljeni, s razlogom.
Međutim, muzičari su na mene ostavljali raznolike utiske. Koki se pogubio u semplovima, ali je ipak pokazao svoje umeće klavijatura. Bodan je bio ubedljivo najsvetlija tačka. Srđan je svirao brzo i snažno, ali za moj ukus sa previše korišćenja činela i kontračinela, vrlo neprimereno ritmovima koji su vladali. Mića je svirao precizno i predano, kao talentovani fan Leb i sol, čak mu je i gitara bila podešena da zvuči najpribližnije Vlatkovoj, ali zamena nije uspela. Vlatko je bio i ostao nezamenljiv i jedinstven, jer je unosio ne samo svoje prste, već sebe, telom i dušom u ono što je svirao. Mića je svirao pošteno, ali se osetilo da to nisu njegove stvari.
Koncept koncerta je bio odličan. Prvih pet kompozicija su bile nove: Leb i igri, Galeb, Goodbye Pepe, Astrolab i Paramatma. Sve instrumentali. Krajnje dinamični, u stilu nekadašnjih jazz-ock poduhvata sa prve tri ploče. Eno prizvuk ej bio skoro potpuno ugušen. Pomislih 'Ode Leb i sol u Evropu, a da nije rekao i doviđenja'. Galeb je imao malo mirniji uvod, dok su ostale tri kompozicije bile na ivici free-jazza, što mi se uopšte nije dopalo. OK, razumem, treba pokazati šta ko zna.
Sledećih pet kompozicija su bili stari instrumentali: Kako ti drago, Devetka, Marija, Ručni rad, i Bistra voda. Najzad uživanje u pravom smislu te reči. Mada, stičem utisak da bubnjar nije ni izbliza talentu Gare Tavitijana. Da jeste, bilo bi lepo da je pala Dikijeva igra, ali to je preveliki zalogaj za njega.
A onda šok za sistem. Sledeći blok od pet kompozicija su vokalne, sa novim pevačem, Dadom Topićem lično! Njegova Si zaljuvib v edno mome bilo je na nekom latiničnom makedonskom. Trudio se, ali nije to to. Usledile su simetrično raspoređene kompozicije (šema simetrije: tradicional na kraju, vreme za Time na half položajima, engleski (?) pevana kompozicija u sredini): Makedonija, It's Warming Up, Istina mašina i Jovano, Jovanke. Makedonija je najavljena kao vrlo posebna kompozicija i bila je (po Dadinom mišljenju) vrhunac koncerta. Zaista, maštovito urađena, sa laganim početkom, da bi dobijala na snazi od prvog refrena na dalje. It's Warming Up im uopšte nije bio potreban, jer ni Dado to nije otpevao kako treba (ništa ga nisam razumeo), niti je kompozicija neka, ruku na srce. To je bio patos koncerta. Malo nade da nije sve propalo dala je obrada Istina mašina, gde se Dado toliko uneo da je od Kokija pomislio da je Tihomir Pop Asanović. U toku te pesme predstavio je članove benda (ali ne i pomoćne muzičare, koji su obično 'stubovi nosači' takvih koncerata), gde je posebnu pažnju tražio kod Srđana. Mića se nije ni video. A onda, vrh koncerta, njihov omiljeni tradicional Jovano, Jovanke. Mudro iskorišćen za egzibicije. E, ovde je Bodan pokazao da je velemajstor basa, uradivši solažu kakvu u životu nisam čuo. Bukvalno sam se naježio od oduševljenja kad sam slušao šta je sve izvlačio iz onih pet žica, i prstima, i dlanom, i čupanjem, samo su još zubi falili!
Vau, da je koncert bio Bodanov solo, bilo bi bolje.
Šesnaesta kompozicija je bila nagoveštaj kraja koncerta, jer Uči me, majko, karaj me je bila dovoljno snažna, a opet ukidala jedan po jedan instrument i muzičara. Prvo Dadu Topića i njegov latinični makedonski, zatom Miću i pomoćnog klavijaturistu, pa Kokija, pa Bodana, da bi Srđan na bubnjevima gnjavio još dva ili tri minuta. Eh, Đura (Dragoljub Đuričić) bi ovde imao milosti (on je odsvirao studijsku verziju ove kompozicije za Leb i sol).
A onda je bilo dosta. Na izlasku sam čuo kao neki iznuđeni bis, Šar Planina (po zvaničnom izveštaju se varam, ali moj je utisak takav, jer sam čuo loše komentare od dobrog dela publike). Kažem da je iznuđen, jer nisam čuo da je iko od publike zvao da se ljudi vrate na binu. Ne znam, možda sam prebrzo izašao da uhvatim poslednji prevoz za moj kraj. Bilo je već 23:05. Dobra dva sata!
Dakle, ako hoćete Leb i sol, Vlatka se možete samo sećati. Ali ako hoćete Vlatka, verujem ad će stari dobri osećaj biti opet tu. Ovako, sa svetlim tačkama originalnih članova Bodanom i Kokijem, od Leba i soli osta buđav lebac ili gorka so. Ili oboje.
Žao mi je, ljudi. Želeo sam da svoje oduševljenje prenesem i na vas, ali da bi to uradio, moram prvo i sam da se oduševim. Ko zna, jednog dana i hoću!
