Lopovluk je svuda, samo je pitanje kojem ćeš se lopovu morati okrenuti. Zloupotreba i manipulacija na sve strane, ponekad mislim da mi je lepše da ne znam za njih. Uštedeo bih živce.
Međutim, par reči o metoologiji u praksi.
PGZ je nešto što izumire. Metodologija koja je usvojena 60ih je došla iz SSSR, a uveo ju je Dr Đura Radinović. Iz najboljih namera, jer je teorijski prilično dobra. Danas je poznato mnogo više od mikrofizike oblaka, pa se zna kakvi mehanizmi mogu da zaustave rast zrna grada. Teorijski, kažem.
Praksa je, međutim, pokazala suprotno. Dok se oblak uoči, led je već formiran. dok se alarmiraju strelci (par minuta), oblak može dobro da naraste. Još par minuta da se zatraži odobrenje za dejstvo od kontrole leta, i to sve pod idealnim uslovima da je strelac na vreme otišao na PG stanicu. Ljubiši je relativno lako, jer nema brda i planine. Zamisli to isto, samo sa preskakanjem jendeka i vododerina, probijanjem kroz šumu ili penjanjem uz brdo po vetru i nevremenu pred oluju, a čovek recimo ima 65-70 godina. A sada, šlag na tortu: Raketa je (recimo) na vreme ispaljena. Kuda li je otišla? Istina je da poleće nadzvučnom brzinom, kako bi došla do svojih 10 km visine pod elevacijom 80 stepeni (fitzičari, gde vam je jednačina kosog hica?). Međutim, to je projektil težak manje od 5 kilograma, te malo jače smicanje vetra u Cb-u ga može smaknuti sa putanje i baciti ko zna gde.
Najzad, veliko je pitanje da li su razmere upotrebe reagensa dobre. Koliko reagensa je potrebno da se Cb zaseje? Ne znate? Odgovor je - nikad dovoljno. Dejstvovala PGZ ili ne, reagensa neće biti dovoljno. Treba zasejati stotine kubnih kolimetara, a imaš na raspolaganju stotinak raketa. U idealnim uslovima, možda bude dovoljno za neki bitniji procenat. Međutim, u realnosti je zasejano možda 10% sve te mase, jer je nemoguće da raketa prođe po ivici oblasti zasejavanja. Nije to teledirigovani projektil, već nešto što leti kao kamenica. Uz to, treba imati na umu da je svaka PG raketa relativno skupa (jedna moja mesečna plata, odnosno pola RC računara standardnih performansi). Zamislite koliko se raketa ispali, i koliko to košta! U koštanje održavanja PG sistema ulaze i izgradnja objekata (par hiljada PG stanica, 13 regionalnih centara, plaćanje zaposlenih (oko 250 radnika, od kojih je oko 100 sa visokom školskom spremom + par hiljada honorarnih saradnika - strelaca), plaćanje i održavanje elektronske (radar) i telekomunikacione opreme (radio stanice, releji), prevoznih sredstava (terenska vozila koja razvoze te rakete, njihova cena i odravanje - gorivo, mazivo, vozači)... Još se bojim da nisam naveo sve šta treba platiti u PGZu... Ma nismo dovoljno bogati da sebi priuštimo ovako nešto. To je možda moglo 70ih da se radi, ali danas?
Ipak, poštujem svaki pošteni rad. Ljubiša, tvoj rad je važan, ali podjednako je važan i rad ljudi sa kojima sarađuješ, neposredno (radnici RC Samoš) ili posredno (aktivnost strelaca sa susednih PG stanica, rad tehnike itd). Zato mi je drago da se interesuješ za sve ovo.
Zapamtite jednu stvar: Svaki sistem radi jačinom najslabije karike.
