Prostorne i vremenske razmere kretanja vazduha – deo VII

Najmanja kretanja vazduha su reda veličine oko jedan metar i do nekoliko sekundi trajanja. Ova kretanja mikro razmera se mogu videti kao vihori prašine koje uskovitla vetar, ili uzdignut suvi sneg za vreme mećave. Takođe, u ove razmere spadaju i udari vetra, jer se dešavaju u nekih desetak sekundi. Dimenzije ovih kretanja dosta zavise od brzine vetra koji ih prouzrokuje, oblika terena u njihovoj neposrednoj okolini, ali i drugih objekata koji mogu i da se kreću raznim brzinama. Svako je iskusio prolazak automobila ili nekog težeg vozila u neposrednoj blizini i zna kako vetar ‘cima’.

Sledeća kretanja vazduha po veličini su turbulentna kretanja, kako u vidu termala, tako i u vidu ‘vezivanja vetra u čvor’ na visinama avionskih letova. Ova kretanja malih razmera su veličine par stotina metara, a trajanja do nekoliko minuta. U njih spadaju i uzlazna i silazna kretanja vazduha u planetarnom graničnom sloju, kao i stvaranje malih belih oblačića lepog vremena – kumulusa.

Kad su uslovi za stvaranje takvih oblaka povoljni, pa narastu do velikih, pretećih oblaka koji daju grmljavinu i pljuskove – kumulonimbusa, svedoci smo prisustva kretanja mezo razmera. Ona su veličine po nekoliko kilometara, a trajanja i do sat vremena. Tu spadaju i pijavice i trombe koje u izuzetnim slučajevima izviruju iz takvih oblaka, praveći pustoš. Ove razmere kretanja se mogu opaziti i kao lokalni vetrovi kao što su vetar s mora – vetar s kopna, ili lokalni vetrovi koji se penju ili silaze niz planine. Pri vrhovima planina, opet, možemo videti i još malo krupnije oblike kretanja mezo razmera, a to su stvaranje planinskih talasa i orografskih oblaka koji prividno stoje kao da su ‘usidreni’ uprkos jakom vetru.

Kretanja sinoptičkih razmera su prva koja se ne mogu videti, jer su suviše velika. To su pre svega oblasti koje razgraničavaju dve različite vazdušne mase, a opšte su poznati pod nazivom frontovi ili frontalne zone, i imaju dimenzije po nekoliko desetina kilometara po širini, a poneku stotinu kilometara po dužini, a rok trajanja od dva-tri dana. Tropski cikloni su još malo veći, po par stotina kilometara u prečniku, a životni vek im je pet do deset dana. Najzad, (vantropski) cikloni i anticikloni imaju i po hiljadu kilometara u prečniku, a opstaju od tri-četiri pa do desetak dana.

Najkrupniji i najdugovečniji oblici kretanja vazduha u atmosferi su kretanja planetarnih razmera. Da, ima nešto veće i od ciklona i anticiklona. To su Rosbijevi talasi, strujnice koje imaju oblik ‘špageta’ na koje su, kao na šinama planinske pruge načičkani vagoni od ciklona. Ovi talasi se vrlo sporo kreću; potrebno im je nekoliko dana da promene svoj položaj. Veličina jednog od ovih ultra dugih talasa je i nekoliko hiljada kilometara, tako da oko čitave polulopte ne može stati više od dva-tri talasa. Ovako smo ušli u sistem opšte cirkulacije atmosfere.

Pošto je ovako komplikovan sistem strujanja teško pratiti odjednom, meteorolozi su podelili zadatke između sebe. Na primer mikrometeorologija preuzima kretanja mikro razmera, a sinoptika kretanja sinoptičkih razmera. Sve njih spaja dinamička meteorologija, odnosno komplet zakona fizike gasova primenjenih na atmosferu. Za te potrebe koristi se srazmerno veliki komplet matematike, ali ne treba da to obeshrabri meteorologe. Dok je birao meteorologiju za svoju narednu naučnu oblast, velikan svetske nauke, Milutin Milanković je rekao ‘Ko će pohvatati u matematičke obrasce sve ćudi Eolove?’

Ko je rekao ‘ja’?